Наша књижевност

| У РАДЊИ ИН ве она у

ОТАЏБИНА У ПРВОМАЈСКОЈ ПОВОРЦИ

Промаче коњаник на зеленку, па други, па трећи на коњу белу. Носе на челу

сунца челенку,

сунца ките

ударају их по плећима.

Иду за њима девојке вите, сишле с Романије, са Триглава, са Јастрепца и Дурмитора, носе ивањске руковети, мирише градом поље и гора.

Хиљаде младих ногу ступа, чини ти се није стопа,

него снажна полетна рука камен копа.

Чујеш удар чекића, пијука, замахују што игда могу, чујеш хиљаде младих ногу као једна све кораче. Слушај, слушај нашу слогу, њено срце тако бије,

и још снажније и још јаче.

Где су над човеком сад насиља, животи људски слични робији,

у чело уперене цеви пушкег Трешти домовина од снаге мушке, од девојачкогт пева миља,

радост хоће срце да пробије. Слобода домовину благосиља.

Где су сад немачке тешке стопе,

где земља њима угажена,

где поглед њихов што трује и сикће и срца леди!

Онде где си падала пуна рана сваког трена,

омладино, сад коло поведи!