Наша књижевност

узе

~ Санд

А

Ји

ме.

ди ље

РМ ине

оре

300

ет ари бо Ши ЈЕ У Х 5

Књижевност

Промаче с песмом девојка борац кроз ветар и мирис мајског биља, као кад је пошла у битке,

на Ђурђевдан, уз развигорац,

уз два брата, два окриља.

Чини ти се видиш рањена пада

и за срце се руком хвата

к'о сна да је тешког на њему мора. Кроз ватру, испод пушчаног града, јуриша војска снагом вихора.

Стид је јунаку не погинути

за земљу за коју у јутро рано

и девојка млада уз песму гине. Постој, у детињству још згледано, девојачко лице отаџбине!

Пролазе са живима погинули много их има: језде, језде.

Могу ли до краја дана проћи: Пролазе редом планинске ноћи кад су мртве очи гледале звезде.

Ко би могао не волети

земљу чији је сваки кутак

и час: борба, страдање тешко. Постој, постој, још који тренутак, ти, отаџбине лице витешко!

Стара чобанска песма је ово, балканских брда поклич стари. Долазе Метохија и Косово, долазе Срби и Шиптари.

Послушај, послушај, Косметовце! Заједно они су у борбу ишли, заједно чувају Косовом овце

и земљу ору,

из истих захватају кладенаца, исти облак роси њихове њиве, иста се пшеница у земљу баца.

Ено отвара нарцис на Шари милионе белих окаца,

а теби се чини

пасу на планини

стада оваца. : Чују се далеки гласови трубе,