Наша књижевност

Десанка Максимовић: Отаџбина у првомајској поворци 301

а теби се ствара

блага блека

по планинама расутих јагањаца, пролећна балканска песма мека.

Почуј покличе старинске сада:

иду младићи да се рву,

да се бацају камена с рамена,

да скачу као у доба стара

преко ватара. ;

Иду девојке да захвате

још неначету воду прву. в

Девојке поздрављају беле дане, небо и сунце и ливаде.

Девојке с Косова и Мајевице откривају сунцу чело и лице.

По други пут се рађају оне, гледају задивљено земљу Босну, воду Ситницу и хучну Дрину, гледају задивљено домовину окупану у јутру росну.

Гледају оне домовину '

први пут без мрене преко ока. Домовина стотине има гора, стотине гора Мајевица

и безброј река и потока,

кротких Ситница, хучних Дрина, и свуда стада, и свуда птица,

и свуда жбуња

као у густим шумама Босне.

Гледају оне домовину,

градове, куће инокосне, сплетове стаза, густих живица, ливаде мајске што се злате. Девојке скидају велове с лица, бацају низ ветар, у неповрате.

Као да сад први пут чују, слушају оне домовину: |

онде ветар кроз кланац продре, онде слап се у понор слама,

и свуда шуме планине модре, пуне прича и песама

к'о Косово и Романије кланци. Девојке скидају вео с лица, пружају ветру да га баци.