Наша књижевност

и У ВИ БИЋА РТ РЈ

|Е- 344 5 > у у Књижевност

Тумач преведе, а Немац зловољно прогунђа нешто, са сумњом погледа у мајку и сина, па предаде тумачу новац. Онда се сва четворица дадоше на претрес по кући, претражујући, преврћући, пипајући., Пошто не нађоше ништа, један по један примакоше се изла: зу. Последњи остаде тумач који, погледавши Сретена, рече немарно р и као да се у последњем тренутку предомисли:

р — Ви ћете поћи с нама!

— Где ћете газ! — мукло узвикну Роса, изненадивши се овој одлуци коју није очекивала.

_—- Нека, мама. Поћи ћу. Дај ми само капут, или једно ћебг, свеједно. _— Да, понесите ћебе. Требаће вам. Само брзо! — рече тумач. | Роса се растрча по кући и, пошто донесе ћебе, капут, пешкир и још неке ствари, што је у забуни дохватила, хтеде да пољуби сина, али се због нечег уздржа. Сретен јој само климну главом, и оде.

— Дуњу једну! Дуњу!

— Не треба, мама! Остави.

МАРА КМ

| — Чекај! — Роса изнесе прегршт јабука и две дуње и стаде му Е пунити џепове дрхтавим рукама.

|

:- — Доста, мама. Доста! — шапуташе Сретен, одбивши да пр“-

ми последњу јабуку, коју му је она гурала у руку. Он се нагло одвоји од ње и пожури капији, где су га чекали.

— Сине, чувај се! — довикну му она укочено гледајући за њим. — Чувај се, да не назебеш! | Видела је како га опхолише и угураше у ауто што је стајао у близини. „Како се нечујно привукао, нисам баш ништа чула!“ Вра| таоца се залупише, мотор пригушено фркну и ауто отклиза, меко отскакујући по калдрми.

Е Преостала јабука испаде из Росине руке као да је пажљиво спусти на земљу, и остаде где је пала.

Роса оде до капије и тамо је дуго стајала, гледајући на улицу. Пошто се мало прибра, изненади се кад виде да ни у једној кући нема светлости, Учини јој се да је свет затворио очи пред оним што се догодило, оставивши је саму у најтежем часу њенога живота. Ноћ се још више згусну пред Росиним очима и спокојно утону у тишину, Када је ушла у собу, ноћ беше поодмакла. Мирно и с неком оссбитом пажњом и нежношћу, стаде да размешта синовљев кревет, онако како је то чинила свако вече пре него што би Сретен легао да спава, лупкајући руком по јастуку и склапајући јорган по дужини. Онда се исправи и скрстивши руке загледа се невесело климајући главом, Колико је још ноћи имао да спава у овој постељи слатким детињим сном! Да ли ће га икада више видети на овом меком ле жају, главе забачене уназад и утонуле у јастук, да ли ће икада уживати у његовом тихом и уморном хркањуг

Драгослав Поповић