Наша књижевност

282 “ Књижевност

ну развитка појединих земаља, у претходном револуционарном преображају, снази партије, итд.) а много више теоретским схватањем народне демократије, њеног карактера, могућности изградње социјализма ван СССР-а и односа социјалистичких земаља. Док је КИЈ од почетка гледала на народну демократију као на специфичну форму совјетске демократије и одатле нужно и логично извлачила закључак о могућности и неопходности изградње социјализма у Југославији, дотле је по питању народне демократије у свим другим земљама, а у првом реду у СССР-у, владала потпуна идеолошка збрка. Совјетски теоретичари и публицисти дуго и упорно су трпали земље народне демократије у категорију капиталистичких држава, а и уколико су се касније одрицали ових или оних формулација у низу конкретних питања, и даље су према њима испољавали однос управо као према таквим (на пример у питању о пролетерском интернационализму). Не проверавајући те ставове према чињеницама друштвене стварности, њих су преузимали и по своме даље интерпретирали руководиоци других компартија, показујући тиме дубоко неразумевање народне демократије. Тако на пример, Георги Димитров је 1946 г. на следећи начин формулисао своје схватање народне демократије у Бугарској: „Потпуно је могућно у Бугарској да се једног дана пређе на социјализам без диктатуре пролетаријата, на бази демократског и парламентарног режима.“ (Подвукао Б. Д.). Из тих речи је потпуно очевидно да Г. Димитров још у то време у народној демократији није гледас стварно форму совјетске демократије, тј. у суштини диктатуру пролетаријата. Зато је тада, а и много касније, говорио само о изградњи елемената социјализма, а не и о изградњи самог социјализма као практичног и текућег задатка партије.

Насупрот оваквим погрешним схватањима народне демократије, КПЈ је још у току рата знала да, полажући темеље нове народне власти, гради управо такву власт која ће имати значај диктатуре пролетаријата. Ту мисао је КПЈ уносила у масе, дајући им да осете да се боре за своју власт и за социјализам. О томе је друг Тито писао 1941 г., да су „..народно-ослободилачки одбори основна 0рганизациона форма, преко које се дижу масе на народни устанак, преко које се остварује политичко руководство Партије у том устанку, преко којих народне масе остварују своју демократско-револуционарну власт под руководством Партије“ (лодвукао Б. Д.).

Борећи се за правилно схватање народне. демократије, друг Кардељ је на 1 заседању Информационог бироа неких комунистичких партија, 1947 г. говорио: „Од рђаво информисаних људи може се понекад чути тврдња да је нова демократија у суштини стара парламентарна форма с новим садржајем. Уколико се тиче Југославије, таква тврдња, наравно, не одговара стварности. Карактеристична црта развитка народне демократије у Југославији јесте управо то што се она развила путем облика буржоаске парламентарне демократије. Народна демократија Југославије јесте ре-

| | | |