Наша књижевност

388 Књижевност

што боље позиције, вукући собом апарате, стативе и масу рефлектора; Пола сата било је одређено за снимања, и тачно у минуту после пола сата, организатори конференције просто су изгурали из сале целу ову наметљиву гомилу људи, апарата и рефлектора. Наши другови, филмски репортери, тихи су и умиљати јагањци према америчким, иако им се често стављају примедбе да при снимању и сувише обраћају пажњу на себе. Безобзирност и бучност америчких кинорепортера не да се ни замислити. Пели су се једни другима на рамена, упадали у редове фотеља, да би овог или оног делегата снимили у крупном плану (највише је страдао совјетскј делегат, композитор Шостаковић), пели су се на клавир да би ваљда ухватили општи план делегата, итд. итд.

После фото и кино-репортера дошли су на ред Херстови новинари. Улазили су у дворану надмено, не скидајући своје на једно око накривљене шешире, не вадећи из уста запаљене цигарете. На нас делегате као да нису обраћали пажњу. Ни један осмех, ни један покушај да нам се јаве, ни један гест најобичније уљудности човека који, улазећи у дворану, угледа лица са којима ће кроз неколико тренутака разговарати. Пошто су се разместили где и како је ко хтео — неки су поседали на клавир, неки просто на под, а неки, свега на корак два од нас, стајали су, пушили или жвакали гуму — објављено је преко микрофона да конференција штампе почиње са радом и да ће вође сваке делегације изићи пред микрофон и одговарати редом на питања. Брзим извежбаним професионалним покретима извукли су новинари своје блокове и зашиљене оловке, не мењајући своје охоле, овлаш мирне, уствари надувене изразе лица. Али, кад се пред микрофоном први појавио вођа совјетске делегације, друг Фадејев, лица новинара су побеснела љ настала је „убрзана паљба питања. Сва су питања била усмерена У правцу провоцирања. Сви су ишли за тим да Фадејева доведу У шкрипац. Јавност је нестрпљиво очекивала вести са конференције за одбрану мира, па је требало још пре њеног почетка изфабриковати некакву сензационалну бомбу, нешто што би колико толико било убедљиво да се Совјетски Савез и земље народних демократија спремају за рат, а да Америка чини припреме само зато да бп се од те ратне опасности одбранила. У томе се, наравно, није успело. Нису погодила ни провокаторска питања упућена вођи ноше делегације, другу Јовану Поповићу, а најмање питање које је отприлике гласило: „Како то да се југословенска делегација налази на истој позицији са совјетском, кад је целом свету познат ваш сукоб, и нека се господин Половић, у вези с тим питањем, изјасни да ли је за Тита или Стаљина“. Друг Поповић је одговорио оно што је требало одговорити, да то питање нема никаквог смисла и никакве везе са конференцијом за одбрану мира. Сутрадан је комунистички лист, њујоршки „Дели Воркер“, преко обичаја (тицало се наше земље) донео вест да се југословенска делегација није дала провоцирати, а Херстова штампа је писала да су у тренутку кад је ово питање било постављено другу Поповићу сви погледи бил“.