Наша књижевност

је + РИКА ораиа "У за СЉА УЈАСИК А и“ МИ МИ ВМА РМ И ан ИН ЕН ве пр |

426 Књижевност |

доживљајима припремао за своја најбоља дела. Ту, на југу, он је започео и своје највеће дело, „Евгенија Оњегина“. На југу му се јавила и мисао да напише своју величанствену трагедију „Борис Годунов“.

Ово Пушкиново бављење на југу било је у многом смислу плодно. Пушкин, који никада за свога живота, ни дотле, ни допније, није одлазио у Европу, сад се нашао у Бесарабији, тек недавно присаједињеној руском царству. Бесарабија била је за њега у 1 неку руку иностранство. Ова покрајина била је Пушкину нарочито занимљива као погранична земља у којој је поред староседелаца наилазио и на многе друге народе, међу којима и на српске емигранте.

Међу српским избеглицама било је знатних и интересантних људи, вођа првога устанка. У бесарапским друштвима говорило се о Србима и њиховој јуначкој борби против Турака. То је Пушкина псбудило да напише песму „Карађорђевој кћери“. Сем тога, Пушкин се тада почео бавити и нашом народном поезијом.

Пушкин је овде на југу имао још један доживљај. Он је упознао неколико младих племића и официра који су, као родољузи, желели да спасу Русију тираније и царева самодржавља и да преобразе државу у духу напредних начела западних народа. Неки од њих тежили су, сем тога, да прошире Русију у државу свих (Словена. Пушкин није знао за њихово тајно друштво, али су се његове идеје слагале с њиховима. Можда би им се сасвим прикључио да није ускоро, заузимањем петроградских пријатеља, премештеп | “ Одесу, где су за њега биле повољније прилике, те се могао сав | предати књижевном раду. | ;

Пушкин није дуго остао у Одеси. Изненадан догађај преки- | нуо, је његово бављење у овом граду. Једна његова пародија у ко- | јој је иронично говорио о религији беше пала властима у руке. До- ; знавши за то, цар је у љутини наредио да се Пушкин одмах отпусти из службе чи протера у село Михаиловско где ће живети под надзором месних власти. Михаиловско било је село његовога оца. Пушкин се морао писмено обавезати да неће одлазити са родитељ скога имања и да се неће бавити никаквим „непристојним књижевним радом“ нити распростирати мисли „штетне друштвеном животу“. Живећи усамљен у свом селу, Пушкин је много читао, писао и смишљао будућа дела. Поред низа песама и неколико спевова, он је у овом селу написао трагедију „Борис Годунов“ и четири главе „Евгенија Оњегина“.

Пушкин је у Михаиловском провео две године (1824—1826). Иако је своје прогонство у село сматрао несрећом, оно је у неку руку за њега било срећно, као што су биле срећне, јер беху плодне, и оне четири године које је пре тога провео на југу. Поред књижевна рада, он се на селу учио рускоме језику од сељака и своје дадиље Арине Родионовне, улазио у његове танчине, надахњивао се народним животом и предањем, те се тако припремао за што дубље и верније приказивање рускога народа.

одиста

падне