Наша књижевност

Живот и дело Пушкина 2 427

У то време један догађај умало му није донео велике невоље. Док се он бавио на селу, у Петрограду је букнуо покушај устанка који су подигли напредни племићи и официри, тако звани декабристи. Завереници су припадали оној истој струји са чијим је претставницима Пушкин бивао у сталном додиру и на југу, а затим сдржавао везе и из овога села. Неки завереници били су његови школски другови, па чак и присни пријатељи. Да се Пушкин у то време налазио у Петрограду, он би сигурно био у њиховим редовима. Али он је био тада на селу, те није непосредно могао учествовати у овом неуспелом покушају. Пет учесника ове завере осуђено је на смрт, а многи прогнани у Сибир. Приликом претреса, власти су међу њиховим хартијама нашле толико преписа Пушкинових слободоумних песама да су и саме биле изненађене због њихева броја. Јасно је било да је он духовно с њима и само су га физичко отсуство и вишегодишња удаљеност из престонице спасли тешких последица,

Пушкин се још од прве младости васпитавао у љубави према слободи и напретку. Видели смо да је његов отац имао добру књижницу француских писаца ХУШ века. Пушкин у њој налази дела која развијају његово слободоумље и напредна начела. Доцније, у лицеју, он је слушао наставнике који су говорили с одушевљењем о правима личности, о грађанским дужностима, о слободи, о француској револуцији. Последње године школовања, он и његови другови зближују се са хусарским официрима, међу којима има револуционарних духова. Тад се он срео и с великим мислиоцем Чаадајевом, коме после изласка из лицеја упућује ону познату посланицу у стиховима:

Док пламтимо за слободу и док срце за част бије

посветимо свом народу занос што нам душу грије.

Веруј, друже, јавиће се нама звезда среће дивне и по паду тираније наше име славиће се

кад Русија из сна живне.

У лицеју се Пушкин изградио не само као образован племић, него и као пријатељ народа. ЈЂуди су слободни, говорио је Куњиницин студентима, и треба да се покоравају само своме разуму; човек нема права да ограничава слободу другога човека. Ова предавања помаггла су Пушкину да среди оно што је и сам нејасно и магловито мислио о крепосном праву и апсолутизму. Можда баш зато што је лицеј био строго затворен племићки пансион у коме се сграничавало на формалну дисциплину, питомци су читали револуционарне песме, одломке из дела истакнутих мислилаца, састављали духовите епиграме, читали забрањене књиге.. По сећању савременика, тамо је био читав архив рукописа који су тада тајно по Русији ишли из руке у руку.