Наша књижевност

428 2 Књижевност

Тако настројен, Пушкин је из школе ушао у петроградски живест и кругове напредних људи. У његовим сатиричним епиграмима цар Александар Први је „деспот-скитач“, а свемоћни министар Аракчајев „угњетач целе Русије“. Шегове песме искоришћују се за политичку пропаганду. Он у њима шиба спахиски систем и самодржавље: За

Авај! Кудгод поглед бацим, свуда негве, ланци, кнуте

и закони пуни срама,

свуда сужњи у сузама

под неправде јармом ћуте.

На југу, иако прогнаник, Пушкин је продужио да исповеда револуционарна начела. Далеко од престонице и непосреднога надзора врховне власти, он се, кад би год улучио прилику, налазио са својим друговима напредних назора; међу њима је било активних чланова тајнога револуционарнога друштва које је доцније покушало већ поменути устанак у Петрограду приликом смрти Александра Првога.

Кад је крајем 1825 била угушена завера декабриста, Жуковски, велики пријатељ и заштитник Пушкинов, писао му је: „Међу хартијама свих учесника нађени су твоји стихови.“ Мало доцније, улето 1826, обешено је пет декабристичких вођа; сви су били добри Пушкинови познаници. Из тих дана сачуван је један песников цртеж вешала с пет обешених тела и с напоменом испод њих: „И ја бих могао...“ Он ће доцније написати чувену песму — посланицу друговима у Сибир и још неколико слободоумних песама са дека“ бристичком тенденцијом.

Пушкин је очекивао у далекој провинцији да ће и по њега доћи, Али млади цар Николај Први мислио је друкчије. Своју владавину он беше учврстио суровим угушивањем устанка, вешалима и прогонствима у Сибир. Русија је ћутала у самртном страху. Гонити популарног песника није било ни потребно ни згодно; цар, који је познавао и ценио Пушкинов књижевни рад, сматрао је да ће бити боље ако га привуче. И тако је у септембру 1826 Пушкин до“ био наредбу да дође у Москву. Чим је стигао, био је одведен цару који се налазио у Москви ради крунисања. „Шта бисте радили да сте четрнаестога децембра били у Петрограду“ — кажу да га је упитао цар. — „Био бих међу побуњеницима“, — тврди се да је Пушкин одговорио. Затим се између цара и песника заподео дужу разговор.

Николај Први, строги самодржац, био је сасвим друкчији човек него његов оташ Александар Први. Ма да велики мрачњак, он није био лабава карактера као његов отац који је волео да глуми улогу хумана и идеална владара, а да се у тренуцима слабости и страха поводи за својим назадним саветницима. Николај Први био је јак, лукав и трезвен тиранин. Њему се свидела песникова

ИМ АЕ" ; Мр а у с за 3 Па ну певао њи и ни ни ар виа Зони

па уљараинораае