Наша књижевност

Моцарт и Салиери и Мо ка 5 457

Салнери Е 5 Чекам те; но нази.

Не! више ја противит се не могу Свом удесу — да њему на пут станем, Јер иначе смо изгубљени сви ми, Сви редом жреци, службеници глазбе, А не тек ја са својом нијемом славом... Јер која корист, жив ли Моцарт буде И још се веће домогне висине» Зар умјетност ће уздић тиме Неће; И она паст ће, чим нестане њега; Јер насљедника он нам неће дати. И шта ће нам Он попут херувима Тек прегршт рајских пјесама нам дон'је Да, жеље пусте узбудив у нама, У дјеци праха — без трага одлети. Одлети, дакле! Што прије, то боље! Гле отров, задњи дар Изоре моје. Осамнаест љета уза се га носим И често ми се живот за то вријеме ха Ко рана љута чињаше, и често За једним столом с душманином сједећ, Ја подлегао нисам искушењу. А ипак никад не бјех кукавица, И увреде ме дираху дубско. ; " Ни живот драг ми није. Ал оклијевах. И кад ме жудња морила за смрћу, Та чему мријетиг мишљах; још ће нове И неслућене живот пружит чари; И можда ће ме још обузет занос, Моћ стваралачка или надахнуће; И нови Хајдн створити ће можда Што велико — уживати ћу у њем... > И пирујући с гостом својим мреким Све мишљах: још се гори може наћи, Још тежа може увреда да падне С висока на ме од тог душманина Тад нећеш пропаст ти, Изорин даре. Не преварих се! Душманина правог Пронађох најзад, и нови ме Хајдн Већ зносом је опојио дивним. Сад куцну час! О љубави мој даре, -

пријатељства чашу данас пријеђи.