Наша књижевност

— Ево и мен=!

= Ја! — С тобом ћу и ја! — Ево ме, друже замјениче! — и јавила се цијела чета.

Од пријављених, Гојко је издвојио десетину бораца, међу којима су се налазили Добринка Нешковић и Видоје колар.

— Што ме враћаш, друже Гојко — молбено уздрхталим гласом питала је Добринка.

— Бићете ту, у близини, у резерви.

Курир кога је малочас послао да јави команданту батаљона положај чете, сусрео је коморџију са муницијом и успутно му до| бацио:

) — Пошаљи под бријег другој чети упаљивих, требаће им за 5 швапске тенкове!

ж У растојању од неколико метара, Гојко је размјестио добровољце с обје стране друма. Није знао, да се у исти мах, неколико стотина метара ниже њих, за борбу на повољнијем дијелу ; друма исто тако разврставају добровољци са припремљеним упаУ љивим бомбама. у Чучнувши на одроњену стијену испод успутне шикаре, која се пењући уз бријег претварала у шуму, Гојко је шаком захватио грудицу меког ојужилог снијега, гасећи њиме жеђ. Бука мотора постала је већ заглушна. Налрежући вид, Гојко је посматрао друм. Десетак метара у растојању с лијеве његове стране, држао је засједу десетар Драгојле. — Гојко! — гласнуо се тихо. | — Шта јер | — Погледај! Свитка,тамо, иза оне вијуге!

— Припреми бомбе! — одговорио му је, спазивши како испод челичне гусјенице првог тенка који се клопарајући ваљао пошљунченим друмом, искре отсјеви кремена.

Срце му је убрзано лупало... Опипао је прстима бомбе, које су лежале поред њега.

Машина је бректала слијевајући се са заглушним откуцајем Гојковог срца и шумом узавреле крви.

Дубодолином којом је вијугала цеста, гроламао се тутањ, пењао се у хиљаду различитих одјека уз прогланке и литице, рушећи се поново низ урвине и кланце, заглушујући овај час све гласове борбе, које је вјетар ширио и разносио.

Као и увијек у одлучним часовима бообених окршаја, и сада је Гојко осјећао да је његово оружје његов саставни дио, дио њега :: самога. Сва његова пажња била је овога часа усретсређена на у упаљач бомбе. Чврста воља и жеља да побједи непријатеља бу-

Му Е | ||

соби