Наша књижевност

4 + .

У борби : 101

На грму крај мртвог Драгојла висио је изрешетан шињел, а до њега некаква окрвављена прња. а:

Кошуља и грудњак, које Нијемци нису скинули са Гојка, били су раскопчани и попрскани крвљу.

Низ обнажене груди цједила су се и већ скорила два крвава тамна млаза. Десну ногу није осјећао.

— Као туђа" ;

Поново се сјетио:

— Нијемац је пуцао из „пикавца“. Да није искрвавила2.

Извукао је из џепа марамицу и лежећи тешком муком везао више ране... Иако је био ведар, сунчан дан, од влажне, раскаљане земље осјетио је студен. Тресла га је дрхтавица. А жеђ се подносила теже од свега.

— Покушаћу да устанем.

Успио је да лагано подигне горњи дио тијела. Кад је сјео, учинило му се да је дрвеће, грм са мртвим Драгојлом и све око њега полетјело увис и лебдјело једно вријеме у простору губећи боје и оштрину контура, а онда се поново из расплинутости вратило у првобитни положај.

Дохватио је криву грану која је одломљена лежала крај њега: Помоћу ње се подигао и опро на лијеву ногу. Од напора срце је немирно лупало, а по челу и грудима избио је зној. Кост је читава! Меци су повриједили само месо лијеве ноге.

Онда је покушао лагано да се опре на десну, утрнулу ногу. У том часу, од тежине тијела, грана је пукла.

Јекнуо је и тупо ударио о ледину покривши тијелом жуте млачице воде које су остале од отопљеног снијега...

Чинило му се да је дуго викао и дозивао, али се нико није одазивао. Онда је одједном чуо, да то неко други јечи и то дуго, заморно дуго... Од те јеке се и пробудио. Буђење је прекинуло глас. Грло је већ било суво и пекло као жеравица, а из њега се с времена на вријеме извијао глас сличан завијању... Кроз главу је стријељало хиљаду стријела... Поново је отворио око и прстима опи-

пао лице. Било је хладно и влажно.

Студена вечер се спустила. Чуо је да негдје у даљини заглушно добује велики добош, а по врховима планина, обзорјем свитка небо као пред кишу. А најјасније од свега, чуо те да негдје, ту, у његовој близини жубори вода.

— Изворг Поток2 5

И безброј бритких оштрица поново је парало тијело.

— Воде! Воде!

Окренуо је рањену главу. Мало даље од њега, у отиску коњског копита, сијала је жута млачица.

— Доћи до ње!