Наша књижевност

Књижевност _

Треба препузати пола метра. На дохват руке, на грму виси његов шињел. Свукао га је с грма, превио и с напором подметнуо под прса и трбух, да лакше пуже.

Код најмањег покрета тијела, појачавали су се болови у глави и нози. Покушавао је да пуже, али се тијело ради болова, опирало сваком покрету. Длановима је брисао и рашчишћавао пут пред собом, како му ни најмањи камичак или гранчица не би отежавали пузање и вријеђали рањена мјеста,

Пузао је помоћу лаката и допузао до прљаво-жуте млачице. Од болова је изгризао до крви доњу усницу. Жудно је испио сву прљаву густу воду, не осјећајући бљутави укус љепљиве глине,

Од тих неколико гутљаја воде, као да се тијело претворило у кеугасиву жеравицу.

— Водее! — јечао је,

— Водее! — искао је сваки његов дијелић,

=— Водее! — глава је клонула и поново се подизала. — Водее!

= Да ли ће ико наићи да ме спасе или убије2г Да ме ослободи ових мука! -

"А вече се одавно спустило,. Угледао је како негдје испод бријега у селу трепте вечерња свјетла, Мислио је о топлој соби, о чаши млијека, о води и одлучио:

— Пузаћу до прве куће!

И поново је упрегнуо сву снагу пужући лактовима и рашчишћавајући сваки трунак са простора пред собом.

Пужући, ослањао се више на лијеву страну како би што мање вријеђао преломљену кост десне ноге. Али покрај најбоље пажње, болови рана су бивали неиздржљиви, а кућа, која му се по освје„тљеном прозоду учинила најближа, као да се сваки час од њега уда" љавала.

А он је пузао, пузао, пузао, сате и сате! Чинило му се, да овако заморно пуже дане и ноћи, дуге дане и ноћи и да никако не може да достигне циљ... И од тог поуздања се загријало цијело тијело, ужарили се, и глава, и руке, и ноге и утроба. На грло је избијала врелина и усијала и друм и земљу и траву и камење и цијелу шуму запалила. И крпице заосталог снијега, претвориле су се у ватрена жаришта! Сијале су у ноћи натјерујући му на очи сузе.

она жута крпица снијега, коју је подигао са изниклог кукурјека и прогутао, и она жута млачица коју је испио, претворили су се у његовој утроби у ужарену масу, палећи га и сагорјевајући до бесвјести. :

Кад се поново освијестио, била је зора... Једно вријеме није могао да се сјети шта се то догађа, зашто овако лежи и како дуго је већ ту... Изгубио је сваки појам о стварности и времену... По роси која је око њега пала, по птичијем цвркуту и сунчевом изласку, разабрао је да свиће... ј

Тијело је презебло, ране су болиле, али су мисли постепено бивале јасније. Умјесто синоћње врућине, уз хрптењачу. је таласаво