Наша књижевност

налијетала дрхтавица. Уста су била сува, испуцана, а од студени су зуби цвокотали. А жеђ је неумољиво мучила. Чудио се што лежи потрбушке. Онда се сјетио синоћњег пузања. Придигао је гла- · ву и видио да је препузао једва двадесетак метара. .

— Чудно, да овдје нема живе душе... помислио је слушајући сталну, ненромјенљиву артиљериску ватру и повремено ваздушно бомбардовање, који су му као одјеци грмљавине допирали до слуха. Знао је, сјеверно од њега води се огорчена борба са непријатељем Муке и болови присиљавали су га да мисли на себе:

— Умријећу, сам, овдје, без игдје икога! Бар да сам одмах погинуо, био бих поштеђен свих мука! — и бацио је завидљив поглед на мртвог десетара. Овако на отстојању није могао мирно да посматра његову ногу, која је сабласно стршала увис. Одмах затим се тргнуо. Чуо је говор:

— Да нису Нијемци2

И муњевито се поново у њему све побунило опирући се смрти: Мржња на непријатеља и жеља да га савлада и надживи давали су му снагу и потстицали вољу за животом. :

Иако га је сваки покрет вријеђао, отпузао је и завукао се у смреков густиш. Утишао је дах: ·

— Само да не примјете траг!

Послије неког времена говор је нестао.

— Можда и нису били непријатељи

Али више се нису чули ни гласови, ни кораци, само је шумило, шуморило грање високог дрвећа, мирисала смрека, чије су га игли це боле и вријеђале. ј

Извукао се поново из заклона, и отпузао на чистину,

— Бар нек ме сунце огрије... Мање ће болити ране...

Сакупљао је око себе полугњило прошлогодишње, влажно лишће и метао га на жедне усне. Уто је одједном, готово нечујно, стазом испод њега, наишао човјек, Преко рамена је пребацио сјекиру, а дебелом батином се поштапао. :

— Друже! — позвао је.

— Брате! Човјече!

Човјек се тргнуо. Ра

— Понеси ме, молим те, до извора да. се напијем. Рањен сам!

Гледајући га престрављеним раширеним очима непознати је брзо одговорио окрећући поглед у страну:

— Мог'о си мало у лијево! Има точило, па се напи! — Онда је поново бацио радознало испитивачки поглед;

— Ма јеси ли ти оно сву ноћ јеч'о и иск'о воде» И·још си жив! 6

— Пренеси ме, молим те, до точила, не могу да се мичем поново је замолио Гајко.

—- Док закопам мртве па ћу доћи до тебе — очито је слагао сељак, гледајући преко грма савијеног Драгојла,

'