Наша књижевност

— Њима је већ свеједно, кад ћеш по њих доћи, а мени је тежак сваки час!

— Док њи' закопам, вратићу се по тебе — остао је човјек упоран.

— Чуј, — хтио је још нешто да му каже, али је незнанац већ замакао за косу не окрећући се ни на мртвог Драгојла, ни на њега.

— Шта му је2 Би ли ово човјек или ми се само причинилог2... Можда је усташа2... Четник2... Уплашен2... Да не доведе непријатеље2.., Ко ли јер... Откуда јер

Онда га је обузела срџба:

— Да ми је да га достигнем! Ух! — и стиснуо је обадвије шаке.

— А можда види да ћу ускоро умријети, па неће да мучи и мене и себе вукући ме до точила: „Доћи ћу", мисли, „да и тебе покопам.“

Мисли му је прекинуло равномјерно ударање бронзе. С муком је сјео и кроз шумарак угледао чобаницу, како на оближњој крчевини чува овце и преде.

— Да је зовнемг — Не, нећу! Крвав сам! Страшан, препашће се па ће и она побјећи... Ни у сну нисам сањао да ћу на домаку села и воде, умирати од глади и жеђи!

Поново је легао... Размишљао је о свему што је препатио, а од часа рањавања минуле су већ двије тешке, дуге ноћи и ево је већ почео други мучни дан. у

А бронза је ударала, звонила, једнако звонила: Чин, чаниин! Чин, чаниин! Чин, чанннн! — и топила тврду кору која се од мука скорила око срца. Зато још до сада није умио да зажали мртвог друга. А вјетар, који је пиркао упорно га је на смрт опомињао, доносећи већ познати отужни задах љешине. Над жбунастим трном, над мртвим Драгојлом, јатиле су се и грактале црне птичурине, испуњавајући својим грактањем цио простор,

— Гаврани! Намирисали људску крв!

Зажмирио је да их не види. Слухом је хватао и издвајао од свих гласова, сада једини који умирује, стишава, као топла, искрена, другарска ријеч човјека: Е

— Чин, чанин! Чин, чаннн! Чин, чаннн!.. Размекшавала се и кравила ледена кора око срца...

Од блата и крви скореним прстима, захватио је прегршт трулога лишћа и обрисао сузе, које су лиле из једног ока шкакљајући окрвављени образ.

— Дра-гоој-леве) — отргао се грчевит, испрекидан дозив друга. То се у жалости откинуо и јекнуо његов властити глас.

— Чин, чаннн!.., Чин, чанни! Чин, чаннин! — упорно је кроз слух одјекивало у души и будило сјећања на родни крај.

— У „Ничијој земљи“, сигурно је већ отоплило... Јела је порасла... Помаже мајци и Радојки... чува овце, преде, плете... Мисли некад и на мене.., А да ли је код њих све као што је некад било>