Наша књижевност

за рањеног или болесног друга, а које су му, ето, сада одједном недостајале. Јер Рајко никако није могао да разумије, како може још да живи и расуђује овако израњаван човјек! |

— "Од лакших рана су умирали људи и закопавали смо и, а. њему још дух у тијелу!

Онда је гледао како се из непомичних рањеникових уста с муком откидају питања, која је једва могао да разумије:

— Д.ее... с.. Нниеје..нции» ·

— Гонимо и' према Бугојну! Зар не чујеш како грува: — одговорио је од чуђења туђим гласом. Онда се сабрао. Није се освртао на то што је Гојко по годинама млађи од њега и што је са непуних двадесет година већ постао замјеник команданта батаљона, говорио му је покровитељски, као некада када је Гојко пошао у богословију, а он, Рајко, био већ жењен човјек:

— Не брини! Не брини, мој Попо! Гонимо и'! Стигле су и' наше дивизије! Прећераћемо и' ускоро, знај и преко Бугојна! На! Пи! Напи се, благо мени! Из очију ти — онда је прекинуо исправљајући се — из ока ти избија глад и жеђ! |

Принио му је чутурицу. Кроз једва расклопљене вилице, сипао је кап по кап воде у Гојкова сасушена уста...

Друг, који је с њим дошао, скинуо је мртвог Драгојла са трна,

покривајући му искљувано лице марамицом. » Гојко је склопио полуотворено око... осјећао је да га сузе гу ше у грлу.

— Мислиће да је од болова, Неће разумјети да је од радосн> вијести... од среће... се Е

Чврсто је стегнуо устрептали очни капак. По грчењу мишића видјело се да се бори да се пред друговима не расплаче, не осраМОТИ... Скупио је последњу снагу и у мислима упорно понављао радосну вијест:

— Гонимо их! Гонимо.... Побједићемо... Гонимо.:. Фашисте...

(Одломак из романа) Вера Обреновић Делибашић

Пе а