Наша књижевност

СКРОВИШТЕ

Једног јутра у септембру 1940, када је на тргу Конкорд у Паризу вијорила највећа застава са кукастим крстом која је посто“ јала у земљама поседнутим од стране Немаца и редови пред дућанима били исто онолики колике и саме улице, Луиза Мение, жена једног стругара, мати троје деце, дознала, је да су могла да се купе јаја у једној радњи ХТУ-ог реона.

Она се брзо спремила, стајала је читав сат у реду и добила пет јаја, по једно на сваког члана породице. Тада се сетила да у тој истој улици станује једна њена школска другарица, Анета Вилар, запослена у једном хотелу. Она је Виларову заиста и нашла, али у једном за ову мирну и уредну особу чудно узбуђеном стању.

Виларова је причала, бришући прозоре и умиваонике, при чему јој је Мениева помагала, да је јуче у подне гестапо ухапсио једног станара који се у хотелу пријавио као Алзашанин, али који је, како се у међувремену сазнало, побегао пре неколико година из једног немачког концентрационог логора. Станар је, причала је Виларова, трљајући окна, одведен у затвор Санте, одатле ће ускоро бити пребачен у Немачку и вероватно стављен уза зид. Али оно што ју је коснуло више од станара, — јер је најзад човек човек, а рат рат, — био је, рекла је, син станарев. Немац је наиме, причала је она, имао дете, дечака од дванаест година, овај је становао с њиме у соби, ишао овде у школу, говорио француски као и она сама, мати му је била умрла, околности нису биле јасне, као код већине странаца, По повратку из школе дечко је, причала је она, примио вест о хапшењу оца без суза. Али када му је гестаповски официр наредио да покупи прње да би га сутрадан повели пи вратили у Немачку његовим рођацима, он је одједном гласно одговорио да ће се бацити под ауто пре но што ће се вратити таквој породици. Гестаповски официр му је оштро рекао да није реч о повратку или неповратку, него да је реч о повратку рођацима или у завод за поправку. — Дечко је, казивала је она, имао поверење у њу, Анету, замолио је-те ноћи да му помогне, а она га је рано изјутра одвела у једну малу кавану, чији је газда био пријатељ њен. Тамо, он сада седи и чека. Она је мислила да је лако сакрити дечака, али до сада је морала да чује увек само: не, страх је био превелик. Њена сопствена газдарица бојала се много Немаца и љутила што је дечак побегао,

ПИ ЕЛ

МАР 553