Наша књижевност

ан

108 | _ Књижевност

Мениева је све то ћутке саслушала и тек када је. Виларова свршила, рекла је: „Волела бих да видим таквог дечака.“ На шта јој је Виларова назначила кавану и још додала: „Не бојиш се ваљда да младићу понесеш рубље2“

Газда каване, коме се она легитимисала једном Виларовом цедуљом, одвео ју је у билијарску собу која је пре подне била затворена. Тамо је дечак седео и гледао у двориште, Дечак је био колики и њен најстарији син, слично је био и обучен, очи су му биле сиве, у његовим цртама није било ничег нарочитог што би одавало да је син странца. Мениева је рекла да му доноси рубље. Он јој се није захвалио, само јој је оштро погледао у очи. Мениева је дотле била мати као све мајке; стајати у редовима, правити нешто ни из чега, а из нечега много, примати поред домаћих послова да код куће ради и друге послове, све се то разумевало само по себи. Сада, под погледом младића, оно што се разумевало само по себи порасло је у великим размерама, а тим размерама порасла је и њена снага. „Буди вечерас у седам у кавани Биар код Ле ал.“

Журно је отишла кући. Требало је дугих припрема па да се оно мало што се имало стави како тако на сто. Муж јој је већ био ту. Служио је за време рата читаву годину дана у Мажиновљевој линији, био је демобилисан пре три недеље, пре недељу дана почело је његово предузеће опет да ради, радило се само пола дана, про“ водио је већи део слободног времена у кавани, затим се враћао кући бесан на самог себе што је од оно мало пара оставио нешто у кавани. Жена, која је била и сувише узбуђена да би обраћала пажњу на његово расположење, почела је, разбијајући јаја, с причом којом је хтела да припреми мужа. Али, када је почела да прича како је страни дечко побегао из хотела и како је по Паризу тражио заштиту од Немаца, он ју је прекинуо речима: „Твоја пријатељица Анета је заиста глупо урадила што је овакву глупост потпомогла. Ја бих на њеном месту затворио младића. Нека Немац сам гледа како ће са својим земљацима да изађе на крај... Он се није побринуо чак ни за дете. Према томе је официр и имао право што је дете хтео да пошаље кући, Та Хитлер је освојио свет, не помажу ту никакве приче.“ После чега је жена била довољно паметна да почне о другом чему да говори. Први пут јој је у души било јасно да се њен муж променио; он је раније учествовао у сваком штрајку, у свакој демонстрацији и сваког четрнаестог јула понашао се као да је сам хтео понова да освоји Бастију. А личио је на оног џина Христифора из бајке — на њега личе многи — који је прилазио увек ономе који му је изгледао најјачи зато што је надјачао његовог тренутног господара, тако да је најзад дотерао до ђавола. Али ни по природи својој, ни због своје "запослености, жена није могла да јадикује. Тај човек јој је био муж, она му је била жена, а тамо је чекао на њу онај страни дечак. Зато је отрчала предвече до каване код Ле ал и рекла детету: „Тек сутра те могу повести.“ Дечак ју је опет погледао оштро и рекао: ЕМА рате ме повести, ако вас је страх.“ Жена му је одговорила суво да