Наша књижевност
Скровиште 109
је у питању само да се причека један дан. Замолила је газдарицу да задржи дете преко ноћ, рекла је да јој је род. Није ова молба изгледала нимало необична, пошто је Париз био пун избеглица. Сутрадан је изјавила мужу: „Срела сам рођаку Алису, муж јој се налази у заробљеничкој болници у Питивиеу, хоће да оде до њега на неколико дана. Молила ме да за то вроме примим њено
дете“ — Муж, који није могао да трпи странце у своја четири зида, одговори јој: „Да се то само не продужи“ — Она је дакле
за дечака спремила душек. Успут га [2 питала: „Зашто уствари не
"ћеш да се вратиш кући>“ Он одговори: . „Можете још увек да ме
оставите овде, ако вас је страх. Својим рођацима ипак нећу отићи. И оца и мајку затворио ми је Хитлер. Писали су, штампали и делили летке. Мати ми је умрла. Видите, немам предњег зуба. Избили су ми га тамо у школи зато што нисам хтео с њима да певам њихову лесму. И моји рођаци били су нацике. Они су ме највише мучили. Грдили су ми оца н мајку.“ После тога га је жена молила само да не каже ништа ни њеном мужу, ни деци, ни суседим>.
Деци је тај страни дечак био равнодушан. Он се држао по страни и није се смејао. Муж одмах с почетка није могао да трпи дечака, казао је да му се не свиђа поглед његов. Грдио је жену која му је давала од сопственог следовања, грдио је и рођаку, рекавши да је безобзирно натоваривати другима своју децу. Оваква јадиковања претварала су се код њега махом у поуке. чињеница је да су Немци посели земљу, али они су дисциплиновани и знају шта је ред. Када је младић оборио једном крчаг с млеком, он је скочио и истукао га. Жена је доцније хтела да утеши младића, али је овај рекао: „Ипак је овде боље, него тамо.“
„Хтео бих,“ рекао је муж, „опет једном да окусим правог сира после ручка.“ — Увече се потпуно узбуђено вратио кући. ве мисли шта сам видео. Огроман немачки ауто за намирнице, препун колутова сира. Ти купују што им је ћеф. Штампају милионе и троше их.“
После две, три недеље Мениева је свратила до пријатељице Анете. Ова се посети није обрадовала, дала јој је до знања да у овај кварт више не свраћа, гестапо је, вели, ббенео, претио. Сазнао је чак у којој је кавани дечак чекао, да га је тамо посетила једна жена и да су обоје напустили место у различито време. — Враћајући се кући Мениева је поново мислила о опасности у коју је довела своје и себе. Ма колико да је размишљала о сноме што је учинила без размишљања, у плахом осећању, њену одлуку потврдили су успут: редови пред отвореним а спуштени капци на затвореним рад“ њама, трубљење немачких аутомобила који су јурили булеварима и кукасти крстови изнад капија. Тако да је, кад је ушла у кујну, поми“ ловала страног дечака по коси као да му је понова пожелела добродошлицу. Муж ју је срдито нгпао што се одвећ зацопала у дечка. Он сам испољавао је своју мрзовољу, — све његове наде претворило су се биле одједном у бедно очекивање туробне, неслободне бу-