Наша књижевност

ним људским тражењем истине, сав понесен романтичарским тежњама ка бољем, вишем, узвишенијем, остаће живо сведочанство прогресивних напора једне генерације која је спознала да се судбина поезије не може одвојити од судбине народа и судбине земље.

Е. Ф.

живојзин ВУКАДИНОВИЋ

Петнаестог јула о. г. изненада је преминуо познати српски новинар, Живојин Вукадиновић, који је за последњих тридесет година као сарадвик дневних листова, као позоришни критичар и писац, уредник неколико едиција и преводилац, играо запажену улогу у нашем културном животу. Његовом смрћу нестаје једна интересантна и оригинална личност. Вукадиновић се родио 16 септембра 1902 у Ћуприји, али је пореклом из једне грађанске војвођанске породице. Основну школу и гимназију учио је у Београду. У тајном ђачком удружењу „Нови нараштај“, основаваном после првога светскога рата, и у гимназиској литерарној дружини „Јавор“, у којима се нашао с низом доцнијих јавних радника, Вукадиновић се почео бавити. књижевношћу.

У Бечу је студирао германистику, славистику и философију, али се већ тада опредељује за новинарство, сарађујући у „Млустрованом листу“ који је штампан у Бечу. Кад се убрзо затим вратио у Београд, он ради у „Новом листу“ а одатле прелази у „Политику“ где пролази кроз све рубрике и ступњеве, од репортера до уредника.

У исто време Вукадиновић се бави и књижевношћу. Године 1923 написао је експресионистичку комедију „Невероватни цилиндар Њ. В. Краља Христијана“, која је у Београду приказана четири пута, а у Загребу једанпут. Десет година доцније давана је у Београду и друга његова комедија „Сентиментална банка“. Вукадиновић је целога живота показивао нарочити интерес за позориште, те је био један од оснивача дечјег „Родиног позоришта“, за које је написао неколико позоришних комада, а у

„Политици“ је у више махова водио позоришну рубрику. Књижевност за децу такође га је много интересовала. У издању „Златне књиге“ налази се низ његових превода и прерада из светске литературе. Као уредник ове библиотеке, он је умео да ангажује многе наше књижевнике за рад на дечјој литератури. Е Вукадиновић је радио и као хуморист. Један од оснивача „Ошишанога јежа“, он је у „Јежу“ сарађивао све до последњих дана живота. Знајући неколико страних језика, Вукадиновић је деловао и као преводилац. Он је превео низ дела за децу и одрасле са францускога, немачкога и енглескога за позориште или објавио у књигама. Међу тим преводима нарочито се истиче свежином и лепотом језика „Тил Уленспигел“ од Шарла де Костера. Вукадиновић је знао језик у тан-

_ чине и као какав учен стручњак и

као књижевник. Његова књига „Српски у сто часова“ један је од најбо- · љих практичних приручника нашега језика. 7

После ослобођења, Вукадиновић је већ од првог броја „Политике“, опет на новинарском раду. У „Политици“, а затим „20 октобру“, „Југославији“, „Јежу“, „Гласу“ и другим листовима, он је све до смрти био врло активан. Роман који је почео писати, и од кога су објављени поједини делови, остао је недовршен, у рукопису. о

СМРТ МИХАИЛА С. МЕТРОВИЋА На дан-21 јуна о. г. умро је У Београду Михаило С. Петровић, Уредник „Политике“ и претседник Удружења новинара НР Србије. М. С. Петровић је свој списатељски рад прво посветио књижевности и историји, па тек касније је ушао у новинарство, и, благодарећи својој наклоности за политику, временом му се сав посветио. Једно време он је уређивао културно-политички часопис „Буктињу“ у коме је сам објављивао многе своје мање и веће књижевне написе. У „Политици“, као њен стални сарадник и дописник из иностранства, објавио је низ сатиричних козерија, које су такође пи-

10"