Наша књижевност

СВАДБА

Колона талијанских камиона, око тридесетак кола, изађе из.

блокиране и глађу уморене Подгорице и упути се према снјеговитим сјеверним крајевима Црне Горе. Дан је лијеп, средином марта кад се сунце подмлађује, а митраљесци на крововима кабина, поклопљени шљемовима, мрки и натмурени, ипак зебу и цвокоћу, нешто од свјежег вјетра, више од накупљеног страха. Под њима се тресу гломазна теретна кола, отучена, отрцана и безнадно 060љела на врлетним путовима „проклете земље“. Љуљају се, посрћу између стијена и понора, тетурају и тужно завијају мијењајући брзине на окукама, извлаче се или гурају међусобно пристижући се на бескрајним успонима. Све су каросерије прекривене сивим и безбојним, искрпљеним и сатрулим церадама, а, као да је тај покров провидан, свако већ одавно зна шта крију цераде и шта вуку машине: џакове бјелог брашна, пиринча и макарона, сандуке муниције и оружја за Лимске четничке одреде чији.борци крваре негдје у Херцеговини издишући за одбрану талијанске империје. __ На Јелином Дубу колона пузи са страхом и трепетом: под њом су амбиси Мале Ријеке пуни прегорелих камионских скелета и војничких костију; просуто, несвећено гробље којим је прије годину и по дана, у јесен 1941, обиљежена велика и непризната партизанска побједа. На том злогласном мјесту возачи и спроводници из осигурања не воле да гледају око себе — све их боде у очи, од свега бије хладан дах и нејасна пријетња да се све може поновити и да ће се сигурно поновити.

Тек кад пређу опасну окуку изнад тјеснаца и угледају предња кола на успонима према Пелеву Бријегу — сјете се да су партизани далеко и да нема разлога за страховање, оживе, распричају се, понеки запјева мангупску пјесму о мамљењу. дјевојака. Међутим, при повратку, другом или десетом проласку, на Јелином Дубу ће опет, и поред недостатка разлога, имсти исто непријатно осјећање тјескобе и опасности; опет ће услорити вожњу и дрхтавим прстима тражити амајлије у њедрима, заборављајући одједном све љубавне пјесме и све дјевојке овог свијета. Ако сплашена јаребипа полети из камењара, то ће им се причинити као рафал. Затвориће очи да не виде лице смрти, спремни да се на први позив зауставе и дигну руке у знак предаје — јер је живот, макакав, милији од сумњиве славе и привидне привремене мећи у каменитој и суровој земљи-шанцу пуном свакојаких замки за хватање освајача.