Наша књижевност

евност

Уз соптање, псовке, јауке, и оправке, колона пред подне изађе на Вјетарник. Мало затим свали се у Лијеву Ријеку. Шофера као по команди истрчаше да се у три-четири крчме поред пута поткријепе ракијом коју су, по устаљеном обичају, плаћали нафтом украденом од својих возила а не новцем. За њима се сручише пратиоци колоне, трком и уз живу галаму. Сваки од њих имао је у џепу, у њедрима или под блузом нешто од туђе имовине згодно за продају — само се та продаја морала извршити тајно и хитно, по правилу прије него се прави власник досјети да потражи затурену стварчицу или бар прије него је пронађе. Било је ту табакера од целулоида, огледала са сликама голих жена, прстења, половних кошуља, упаљача, празних буђелара, берета-револвера и часовника који су се могли купити у бесцјење. Само хранљиве ма„териј нијесу стизале до Лијеве Ријеке, главног тржишта на линији Подгорица—Колашин, њих су војници свладавали и без помо: ћи купаца.

Крчме одмах оживјеше, препунише се и прекипјеше. Час из једне час из друге истрчавали су ови брзи пословни људи тражећи комотније и љепше мјесто, бољу ракију и луђе купце. Најзад се смирише, јер их је искуство већ научило да се дугим тражењем само губи, нарочито на тако ограниченој пијаци као што је љеворјечка. Слаби у пићу, они одмах послије првих чаша ударише у грљење и љубљење с полупијаним, крупним и стаситим Лашићевим оружницима. Свему наоколо пиће је додавало фин ружичасти прелив — а.то је понекад потребно, јер би без таквог додатка освајачки живот био исувише тежак. Све им се за тренутак, учини добро, па су тепали „боно Монтенегро“, „боно цетнико“ а више од свега „бона грапа“ иако је била двапут разводњена. Лашићевци су углавном одобравали и домаћински церили лица, ситничаво су се цјенкали за лире при куповини а затим каваљерски и богато чашћавали „савезнике“, уображавајући да су се заиста мајсторски снашли и да у таквом времену и положају не могу учинити ништа љепше ни боље од овог што чине.

У то тренутку лашићевци су заиста били једина четничка група која није имала разлога да се осјећа лоше. Сам Лашић је то објашњавао у говорима који су показивали да се сасвим уобразио и да, овако иза леђа, не штеди своје конкуренте. „Нек иде Павле Ђуришић са својима у Босну, говорио је, нек иде он, ако хоће, и у своју матер! Кад је луд, па чачка мечку у..., тамо гдје се не чачка. А Бајо Станишић, истину вам кажем, тај се поноси кад га ко назове дреновом батином, и с правом се поноси, јер је он уствари глупљи и од најсувље дреновине. Е па сад, нека се ови паметари сами без нас прослављају по Босни, а ми ћемо причекати. Знамо ми знање. Причекаћемо, имамо стрпљења! Чуваћемо свој терен, бићемо вјерни савезницима — како онима у Риму, тако. и онима у Лондону. А Дража — нек шаље расписе... Знам ја геџове србијанске! Њега је Недић послао да води Црногорце против комуниста, а он је нашао капетана-Цикотића подгоричког и претпоставио га