Наша књижевност

197

~

~ % мени. Ето му га! Ми ћемо се сами водити! Дужност ми је да чувам главе и животе мојих братственика, нека његови геџови окрваве гаће ако се боје комуниста, нек и они једном ударе где је тешко а не да другог туткају: „Овде је тврдо, де покушај да рази главу ако си јунак!“ Доста је нама било таквог лудаштва и „јунаштва“, сад ћемо мало паметније...

Узалуд му је Ђуришић писао енергична писма гдје су се у свакој реченици густо мијешале молбе и пријетње — Лашић се ослони на племенску слогу и на јаке везе с гувернером Биролијем, човјеком који је на свој начин изводио игру с овом чудном врстом закашњелих црногорских феудалаца, пазећи добро да се, без обзира на заслуге и вриједност, ни један од њих много не ојача. Тако, у то рано прољеће, док су разбијени одреди Баћевића, Станишића и Лукачевића бјежали пред љутим партизанским бујицама — љеворјечки четници остадоше у сигурној позадини, доколици и досади дуго времена. Дг раде није им се журило, а да иду у борбу још мање. Крчме су биле зборна мјеста а талијанске колоне у пролазу једине дневне новости. Већ су били научили талијанске псовке и бројеве и игру циквања која им је, кад досади коцка или нестану лире, скраћивала вријеме. Заједничко дружење, забава и трговина са сићушним синовима лијепог средоземног народа дотученог црквом, полицијом и фашизмом, нађе израза и у некој врсти заједничког погледа на свијет и рат у њему: зашто да се човјек бори и гине, кад о исходу одлучују веће снаге и кад ће, макако се рат свршио, други отјети плијен и корист и славу побједника> Много је боље чувати ово мало живота, живјети, пити и пјевати...

Док у крчмама заглушно треште талијански тенори и љеворечки басови — у задивљалој башти над цестом стоји грбави Иван Рајчић и броји камионе. Лице му је мршаво и сиво, боре у њему оштре и дубоке, очи, које су некад биле бистре и дјечачки мирнг, сад као код болесника са стомачним грчевима: не гледају у истом правцу него стрижу једно преко другог оштрим сјајем мржње. Сва злоба. човјека кога је живот од почетка маћехински затуцао изражена је у тим очима које истовремено виде и оно што јесте и оно, "што би по његовом требало да буде: колону која стоји и модар пламен који би је за тренутак сву спржио. Мјесецима он сања о том пламену и не би жалио живота ни свијета, само кад би могао и умио да га лијепо подметне да од тог испадне не луд покуша) него смишљено и зрело дјело. А кад би колона занста изгорјела и кад би пламен захватио и крчме поред цесте и пјеваче у њима, кад би од свега остало само пепелиште с патрљцима руку и ногу — чини му се да ни тада не би довољно осветио млађег брата-заштитника, стаситог и доброћудног дјечака који је заједно са Шћепаном Ђукићем, и шест других љеворјечких партизана погинуо од мучке Лашићеве засједе...

Од оног мрачног и студеног јесењег дана 1941, када је у исто гробље сахрањено осам партизана и један четник (јер, иако је налад био изненадан, Ђукић је стигао да се замијени) и кад су де-