Наша књижевност

зора

о о 5

ЕН Ба

пре а

Рон Зи ти

ПИ

вет нових гробова означили почетак оштрог међусобног сатирања — у грбавом младићу се пробудила жеђ за осветом, крволочна, тешка и дубока као бездан. Некако истовремено с јачањем четничких снага и огромне несразмјере између Рајчићевих жеља и стварности — расла је и та жеђ у њему, хранила се његовом крвљу и животом, сушила му снагу и мутила разум. Неспособан за борбу и војничке напоре и заборављен у дубокој четничкој позадини, грбавац је са своје стране заборављао гдје живи и с ким говори и, мислећи само своју мисао, починио низ испада наносећи увреде одредима издајника са знаком смрти на застави. Тукли су га и затварали, а пуштајући га из затвора обавезно су га обавјештавали да га је овај пут спасила грба а да му другом приликом неће помоћи ни двије грбе. Због слабих односа између Лашића и Ђуришића нијесу га отпремили у Колашински затвор којим су покушавали да га заплаше више него смрћу и који је заиста био за многе гори од смрти, Тако му је живот остао.

Рано- прољеће испуњено свијетлом и топлотом не само од сунца него и од стаљинградске побједе, оживје грбавог младића, његове жеље и маштања. Ноћи су му биле испуњене радосним сновима а јутра очекивањем. Јутром су се чули топови са Неретве: одбијен у стратосфери, бојни звук се враћао из небеских понора и у даљину од двјеста километра јављао о џиновској борби отсвуд опкољених партизанских дивизија. Око подне би наишла колона из Подгорице, и својом хуком заглушила далеку битку; у поподневним часовима све је изгледало пусто и умртвљено, празно и безнадно за вјечито, Само су снови ноћу остајали вјерни — с ведрином и снагом из незнаних извора, јасним знацима, лепршавим заставама и бојном пјесмом:

На три фронта три маршала Сва три против капитала...

А као у потврду сновима, ујутру се опет чула канонада са далеких бојишта и, у вези с њом, нејасни гласови о поразима и бјекству Дражиних команданата Весковића и Лукачевића и о том дау Колашин већ стижу четнички бјегунци и рањеници. |

Сад Рајчић слуша нескладну пјесму с цесте, псује пјеваче и објема рукама кида сив лишај са шљивовог стабла. Сунце грије, а њему је тако мрачно и хладно као да је пијана пјесма замутила видик и испунила га хладним сјенкама. Све је мртво и црно само мокрим путем преко гробља трчи бос и без капе бјелоглави дјечак с размаханим рукама и разјапљеним устима. Прешао је поток и жури уз башту као да од нечег бјежи. Лице му се заруменило, над сљепоочицом се смијешно нарогушио прамен косе, по образима и челу бљеште грашке зноја. Он се још издалека нагиње и у журби шапће:

— Ујаче, видио сам комунисту! — и стежући своју малу пе сницу показује каквог отприлике. |

.

Уа

Књижевност