Наша књижевност

Првен цвет - 273

•

_ — Мелим, ја нисам ни луд ни пијан. Ја алкохолна пића не пијем. Али, господо, ја вам морам казати да ја нећу ствар оставити тако и да ћу и на вишем месту, ако треба...

Ту Дурхцугово лице постаде одједном за читав тон: тамније,

његсве модре и водњикаве очи променише боју и у њима се јави нешто опасно и погано.

Професор математике не дочека крај реченице, насмејани поглед њетових крупних, црних очију, очију ловца и математичара, одједном угасну и он устукну као да је нагазио на змију. Смех у зборници престаде. |

Цео разред је задржан заиста преко ручка у школи. Сам ди: ректор је водио истрагу. Ђаци нису признавали ништа. Ни уобичајена претња да ће због једног или двојице сви страдати није овог пута помогла. Они из првих клупа, који би можда и одали, нису заиста знали ни ко је донео цвет, ни да ли је то и био цвет, ни да ли је био црвен. Видели су само да је господин професор трчао и хватао нешто невидљиво међу последњим клупама. А они из последњих клупа нису признавали ништа. Никад није било никаквог пвета у разреду нити су га они добацивали један другом. Био је отворен један прозор и они су мислили да се господин професор јаљутио и устрчао због — промаје, па су сви махали рукама, позивајући оне који су најближи да затворе прозор. То је све:

Најпосле, кад се ни на који начин није могао не само пронаћи инкриминисани цвет, него ни доказати да је заиста постојао, ствар се свршила тако да је цео разред добио укор.

Професор Дурхцуг је одболовао тај случај са црвеним каранфилом. Зелен у лицу од разливене жучи, закопчан као да је октоар а не мај месец, он се вукао још читаве две недеље као рањеПик и говорио танким мученичким гласом. Све то, наравно, није ни најмање тронуло његове ђаке седмог разреда. Они су му се и даље свирепо смејали и потсмевали на сваком кораку.

Тако је окончана и брзо затим и заборављена узбуна због црвеног цвета који се појавио у немирном седмом разреду гимназије, где узбуне ни иначе нису биле ретке. Али тај црвени цвет — уствари парче сплетене жице и малко вешто изрецкане и савијене црвене хартије — имао је своју даљу историју и постао судбоносан за друге људе, који немају никакве везе ни са седмим разредом, ни са његовим разредним старешином, професором Дурхцугом. Јер, у судбоносним временима свака и најмања ствар може постати судбоносна. (А „судбоносним“ ми обично називамо немирна времена друштвених прелома и изузетних догађаја, сред којих се одједном нађемо, а њихове узроке, њихов смисао и домашај не можемо и Не умемо потпуно да сагледамо ни право да изразимо),

Али о свему томе биће говора на другом месту.

(Одломак)

Иво Андрић