Наша књижевност

272 ; Књижевност

Занесен својим огорчењем и правом ловачком страсти, професор није приметио да је један од ђака из последње клупе успео да избаци цвет кроз отворен прозор. Ђаци су, одушевљени игром и даље дизали руку, час један час други, као да нешто бацају. ВлЕ диханом и превареном професору, коме је све више ударала крв у главу, укрштале су се црвене линије пред очима и он је трчао са једног краја на други, хватајући цвет кога више нема у разреду. Најпосле је наредио да се прозор затвори, затим да сви устану Ти да руке са раширеним длановима дигну увис, а он је погнут четвороношке ишао и као ловачки пас тражио испод клупа црвени цвет. Над њим се таласала шума од немирних прстију, кривила се младићка лица у грчевитом смеху и безбројним гримасама, а кад би он нагло подигао главу и неповерљиво погледао у њих, све би се руке смириле, сва лица изгладила и очи целомудрено оборене гледале преда се, 8

Измучен, ојађен, професор је најпосле одустао од узалудног трагања, вратио се на катедру и рекао измењеним гласом који није био далеко од плача:

— Добро! Добро, ја ћу вам показати да има власти и да овде мора бити реда.

Био је толико узбуђен да није могао да се сети ни једног од овојих погрдних израза, или су му за овако страшан случај сви изгледали праслаби. У то је срећом зазвонило звоно. Професор је рекао да нико не сме изићи из разреда и да нико неће данас отићи на ручак док се не нађе тај, тај... то, то... од мржње и огорчења није могао да каже шта, него је само махнуо претећи руком, узео своју свеску, и залупио врата за собом.

У зборници и код директора Дурхцуг је направио читаву узбуну. Црвен цвет! Узалуд су га стишавали и питали где је тај цвет. Он је само сиктао и викао испрекиданим реченицама да је ствар крупна и да не може проћи само тако, без истраге и казне.

Неки наставници су се смејали у дну зборнице. И сам директор са златним цвикером и проседом брадицом, човек чије лице ретко зна за осмејак, вртео је главом у недоумици, слушајући како Дурхцуг озбиљно прича о свом лову на црвен цвет. Кад је директор изишао, да би у самоћи донео одлуку о Дурхцуговој жалби, наставници су се још више осмелили, прилазили своме колеги, који је још увек дрхтао од гнева, и са лажним саучешћем запиткивали га о појединостима његове борбе са ђацима.

Професор математике, Славонац, страствен ловац, крупан и пунокрван човек који воли добро да поједе и попије, до грубости искрен, пришао му је са широким покретима и својим простосрдачним начином рекао:

— Ама, колега, ко зна да ли је тон био црвен каранфил. Бећари су то ти у седмом, знам их ја, иу стању су да измисле сваку хунцутарију. ·

Дурхцуг се увређено исправио.

дивне а,

асосдаорна рт вара

љето њи таван витрине = = ит

соса сатови а си

дума палећи

млада раја мори овја ап артиирдецани

аи