Наша књижевност
Црвен цвет
ницима, радосно купећи разасуте каранфиле, и вичући иза угла: „Доле сабљаши! Живио мај!“, јер су то и радници викали. Зато су неки од њих и задоцнили на час и зато и сада седе као на иглама, још задихани и румени од узбуђења и задовољства, вике и трчања, зато се сашаптавају и сагледају међу собом, привидно прате оно што им се говори и расејано одговарају на питања, али види се да у исто време ослушкују звукове споља.
Тај појачани немир свога и иначе увек немирног разреда професор је добро осећао, иако му није знао прави разлог. У разреду је владала нека спарна и раздражљива атмосфера, тако да је професор наредио да се изузетно отвори један прозор, и то онај у дну собе, далеко од катедре, али да се нико и нипошто не усуди створити у исто време и вргта. Знојио се и трептао очима. Настојао је да виком и грдњама привуче и веже њихову пажњу.
— Шта је вама данас> Као да сте се лудих гљива најели.
Не успевајући да смири ђаке и да им пажњу задржи на ономе што говори или што их пита, професор је појачавао грдње; већ их је назвао ћаловима, празним тиквама, смрдљивим бубама и стрвинама, кад му се одједном реч одузе и отворена уста укочише: у последњим клупама неко је с једног краја на други добацио црвен цвет који је у луку прелетео део разред и изгубио се међу ђацима.
Црвен цвет! То је дакле! Кад је оне недеље видео грлату групу „социјала“ и црвене цветове на њима, он је осетио одвратност. мржњу, неки сврабеж у мишићима и потребу да лично, својим ру“ кама помогне да се тај свет ућутка и врати на посао, да не буде по улицама ни јарких боја ни дрских речи ни гласног смеха. Али ово сада, да његови ђаци, у његовом разреду добацују једни другима црвен цвет као да су бравари са станице или циглари из Кошева, то га је поразило. Зато је и стајао тако једно време, отворених уста, као окамењен. А онда се прибра, просикта нешто не разумљиво и сав најежен, погнут и напред испружених руку и раширених прста, пође као у напад. Ишао је право ка клупи у коју је пао цвет, али пре него што је дошао до њега — невидљива рука га баци, и-високо изнад професорове главе, у црвеном луку, цвет прелете и паде на други крај разреда. Професор се окрену брзо око себе, као изненађен ловац, и крену у потеру на други крај собе Тако се развила чудна игра.
Као што лопта у игри иде од руке до руке ка своме циљу, тако су ђаци добацивали један другом црвени каранфил, успевајући увек да заварају професору очи. А он је, као недорастао партнер у тој игри, трчао за цветом, окретао се око себе, настојећи да га не изгуби из вида. Скакао је смешно од једног ђака до другог. Кад би му се учинило да је добро видео код кога је ђака пао цвет, он би притрчао, стао поред њега, гледао га тренутак оштро, испитивачки, а онда би му наједном наредио да расклопи стиснуте песнице. Младић би то учинио. Руке су му биле празне. Настао би грохотан смех целог разреда. Професор је трчао и посртао даље.