Наша књижевност

215

Он је полако спустио руку, намах је замуко бре. „28 Само што напред топови туку = п тихо, Е 5 тихо =- 5 пада · · о НО

И напред упро батаљон очи,

тако се тледа с буром све јачом, ко да Ће сада ћутке да крочи Но заједно с брдом, с Кадињазом.

А тамо доле, још далеко, црна се змија окуком пови... · И с чудним миром рече неко: —

= Пази, тенкови...

И ко да тихо низ поља бела, 5 уз одјек топова што њиве рију, 2 ИН топао као крв из тела, Е потече шапат у Србију:

Веруј, земљо,

тај дан ће доћи... Ако паднемо,

ипак с нама

низ ове стазе

чете ће проћи

с осмехом победе АИ на уснама... а 4

А

ве

Рођена земљо! Да није тако, Е како би стали војници њини! :4 О, добро виде А да није лако

ићи по нашој домовини!

Рио.