Наша књижевност

тинули мирно да друли живе!

А на Кадињачи брезе су витке, ко борци,

рањене, летле уз“ оређ.

Тишина... тишина... Затишје битке.

На суве усне

капље

снет.

Скоро опкољен, батаљон пази из мале шуме са врха брела, кад ће се опет доле на стази јуришем Немци дићи из снета.

Време је одавно сасвим стало. Батаљон лежи лицем на запад. У торби метака још само мало, а то ће бити отсудни напад!

Последњи можда напад ће бити,

пи онда... онда... Немци ће проћи...

и онда да л ће се ико вратити да каже: „Батаљон...

неће доћи“

Батаљон проређен још увек чека. Крај четри мртва један живи, а ипак поллед свакоћ човека

кроз жбуње клизи напред по њиви...

Тад се наједном доле на друму

"опет зацрни тенкова ред. 2

Цеви су пошле право на шуму и мало уздрхта дечак блед.

ан а