Наша књижевност
|“
~ ~ <= У је
308 - Књижевност
исцрпу сва питања у вези са овом значајном књигом. Задржаћу се, стога, тек на неколико појединости. Ја, уосталом, не бих био ни кадар да ову књигу оценим у целини: све наше књижевности у толикој мери ја не познајем.
Моја прва замерка би била уперена против онакве „претходне напомене“ овоме зборнику: уместо да читалац на уводноме месту нађе тако потребан есеј о развитку наших лирика, писан ма и колективно (и вероватно само тако), од неколицине писаца, познавалаца појединих националних књижевности, — нашем читаоцу се пружа ова комплексна књига, у којој је збијена историја последњега столећа наших народа, којој сличну он никада раније није имао, тек са једном краћушном уводном не ни белешком, него напоменом, која не објашњава развојне услове наших у разним језицима писаних лирика, него пружа 06јашњење о некаквим двема редакцијама ове књиге и историјату одуговлачења око њенога штампања. А зар је читаоцу потребна оваква информација 2 Ако баш и јесте, њено место је негде на последњим страницама ове књиге, где се увек скромно шћућуре издавачеве информације ове врсте, у петиту. Већ податак о тиражу ове књиге јасно казује коме је она намењена: она ће доспети у најшире слојеве наше читалачке публике; у школе такође. Зар ће српском читаоцу бити довољно ако у овој књизи, и питање да ли на правоме месту, нађе податак да се, на пример, Ашкерц родио 1856 а умро 1912; и зар ће се словеначки читалац задовољити сличним подацима о Душану Васиљеву, рецимог Зар Срби тако добро знају развој словеначке лирике, да им уз имена Прешерна, или Грегорчича, или Жупанчича, не треба дати никакав други податак, помоћ или ослонац» Зар се оваква једна антологија може замислити без макар и најоскуднијих информативних података о македонским песницима и македонској књижевности, на примерг Зар наша публика одиста зна све што је потребно о њиховом књижевном језику, о занимљивим напорима њихова уметничкога оспособљавања» И зар се на све то не би, са исто толико права и разлога, могао тужити и словеначки читалац у вези са српским песницима, или хрватским, — или хрватски у вези са словеначким, и црногорским 2 Итд., итд., итд. Она. „претходна напомена“ никоме не треба. Ако се право аналише, она чак збуњује, јер казује непотребно и излишно заплиће ствари. Али оно што је неопходно за овакву антологију, оно без чега се читалац ове важне књиге не може никако ориентисати, без чега се мора- изгубити у њој, тога у овој књизи нема. Такав увод био би неопходан и књизи само српске, или само хрватске, или само словеначке итд. поезије; неопходан је утолико више онде где су све ове лирике смешане уједно. Најгоре је ако се пође са становишта. као да читалац разуме нешто за шта извесно знамо да не разуме. Нема данас међу нама никога ко би веровао да Срби ко од шале могу читати Грегорчича; ова антологија међутим о томе једноставно не води рачуна.
У томе правцу има чак и нешто горе: ни једна једина словеначка, или македонска, или кајкавска реч није објашњена у овој књизи. Човек се одиста пита по други пут; за кога је редигована оваква књига2 Узме ли је у руке просечан Србин, за њега ће већ у томе тренутку отпасти, нужно и неизбежно, читаве поетске области обухваћене овом тројезичном, односно четворојезичном антологијом;: прво, цела словеначка поезија, па онда читава сликовита и снажна, књишки кондензована Крлежина кајкавштина, и најзад македонска поезија. Ова књига као да претпоставља да смо ми народ све неких језикозна-
и њих прете еа н ан МИРЕ -
|