Наша књижевност

Хроника => = 309

наца, па се сви дивно разумемо; она просто игнорише оно што је општепознато: да Словенци, пи то само они школовани, можда и знају донекле нашу поезију, али ми, ни школовани међу нама, њихову свакако не знамо. Сматрам дакле: да је у оваквој књизи ваљало објаснити непознате речи не само словеначке, македонске, кајкавске, итд. (а Срби и Хрвати ће рећи које од њих), него исто тако и српске односно хрватске, а које међу њима, одлу чиће то, наравно, Словенци, Македонци, итд. Јер или је ова књига обухватила лирике свих наших језика и идиома, и онда је намењена свима нашим народима истовремено, па је онда ваља и редиговати тако да буде приступачна свима њима; или је књига намењена само Србима и, рецимо, Хрватима, али и у томе случају ваља у њој објаснити оно што је у оваквој књизи просечноме читаоцу остало нејасно. Јер, без свега тога, ова књига нити ће имати одушевљених читалаца, нити ће моћи вршити онај утицај који се без сумње жели и очекује. Ако игде, међутим, ово је била права прилика да се, преко најбољега што су створили наши народи за последњих стотинак година, међусобно упознајемо па и упознамо, да завиримо један другоме у језик и историју, а над оним што нас је у прошлости раздвајало- замислимо и оно што нас је још моћније спајало и коначно спојило. У овоме првоме издању „Југословенске поезије“ та лепа прилика је пропуштена: Убудуће међутим ваља повести озбиљнија рачуна о томе колико овакав начин обесхрабрује добронамерног и поверљивог читаоца: на овакав начин се најсигурније отуђују и они међу њима који би мисао антологије можда и хтели пратити до краја, само да му то сама антологија није онемогућила. Њему се у оваквој књизи дају у руке и текстови скоро загонетни и немушти, њему апсолутно неразумљиви. Беспомоћен, он ће можда малодушно помислити да је и до њега кривица што их не разуме; кривица није до њега.

Може бити да се мислило да књизи овако високе погтске садржине неће прикладно стајати непоетични додаци као што су спискови често најобичнијих речи. Сматрам да би такво мишљење било погрешно; спретна техничка редакција у знатној мери може смањити незгоде ове врсте. А онда, данас, када не можемо лако, или када не можемо никако, купити словеначко-српски речпик; када македонско-српскога, или кајкавско-српскога речника никако немамо; када немамо ни много шта друго' потребно за правилно разумевање појединих појава у лирикама обухваћеним овом антологијом (на пример, историју словеначке књижевности; или, чак историју српске књижевности) — ми морамо водити рачуна о стварно тешком положају оних 30.000 добронамерних читалаца којима смо дали у руке овај зборник. Поступамо ли друкчије, овако како

је урађено у овој књизи, обмањујемо и себе и друге; функција ове књиге по-

чиње тиме, што прети да онемогући упознавање онога што би требало да је њен основни задатак: упознавање са нашим националним лирикама.

Сви досада споменути недостаци у редиговању ове књиге могу се у наредном издању лако исправити. Књига би тиме огромно добила: оживела би и синула, проговорила. Ја у то не сумњам. Остали моји приговори задиру већ у суштину њенога склопа. Добро осећам да размимоилажења ове врсте, и онда када се могу бранити, треба процењивати врло критички, Казујем своје мишљење; а још више, желим да чујем туђа мишљења.

Српска поезија почиње у овоме зборнику са Бранком: Ја бих јој границе помакао можда дубље у прошлост, чак у ХУШ век. Не мислим притом да би

-

Зи