Наша књижевност

310 5 Књижевност

модерно српско песништво ваљало датирати од Орфелина, иако ми је врло жао што у овакву антологију не могу ући стихови његови, или Мушицкога, или неки Рајићеви (на пример његова химна Русији из год. 1798): тим стиховима одиста смета језик, и онда када су врло жива слика тадашњега друштвенога стања. Али мислим да би у антологију модерне српске лирике ваљало унети неколико најдаровитијих и најкарактеристичнијих песама тзв. грађанске лирике ХУШ века. Језик ту више није онолика препрека као код песника епохе Мушицкога, а мисао је сасвим модерна, верзификација није више класичарска, него трохејско-дактилска, народна уствари, она иста као и код Бранка. Најмање смета околност што у тој лирици нема крупних индивидуалности: камо среће да су све песме анонимне. Том лириком, мислим, треба да: почне српска модерна поезија у овоме зборнику, а зато штс њоме стварно и почиње. Да ли ће Јован Авакумовић бити једини који би на тај начин ушао у овај зборкик, или ће му се прикључити и још који аноним, треба проучити. На њих се, сасвим логично, стилски и идејно, надовезује Бранко.

Мислим да овакав поступак не би осетно смањио уметничку вредност ове збирке; она би међутим добила у историјскоме рељефу, а Бранков положај и појава у истинитости и праведности приказа. Већ из овога примера се види да бих ја у антологији волео видети праву слику живота свих наших народа у прошлости. Нека дакле песма и не буде увек беспрекорно лепа, али ако нам помаже да разумемо њено доба, околности из којих је изашла, прилике против којих се дигла или идеје за које се залагала, ја бих је унео и, макар сасвим заборављену, мало и посукнулу, показао народу и упро прстом на песника који је, ма и скромним средствима далеке прошлости, покушао да изврши свој задатак, са мањим или већим успехом. Допуштам међутим да моје становиште и није правилно. Волео бих да се оно продискутује. Могуће је да грешим. :

Али нипошто не грешим онда када тврдим да је питање коректнога текста и питање интерпункције ствар од првокласнога значаја у једној оваквој књизи. Издвајам ову примедбу посебно и нарочито, а стога што сам, и немајући намере да обраћам пажњу на овакве ствари, у неколико махова осетно како овде све није сасвим у реду. На 121-0ј страни зборника је, на пример, песма Лазе Костића „Еј пусто море!..“ штампана са четири грешке. Ствар изгледа ситна, јер се заправо ради о трима (могуће и само двема) запетама и једној правописној омашци. Али је несумњиво да у оваквој књизи не би смело бити ни оваквих омашака. Подвлачим ово нарочито стога, што видим да је приликом уношења у антологију овога текста поступљено сасвим механички: тј. преузет је из Лазе Костића његов текст онакав како га је он штампао пре 40 или и више година; а међутим од тада су се наша интерпункција, па и наш правопис, изменили. Таквих случајева, ситних небрижљивости и крупнијих омашака, биће да има више: треба видети текстове Бранкове на стр. 51-0Ј 1" 55-ој; бојим се да би се таквих ствари нашло и више када би се ови текстови прегледали искључиво са оваквога становишта. А тога не сме бити. Данас, ми и када респектујемо пишчев текст, не смемо задржавати, нарочито не механички, пишчеву већ застарелу интерпункцију, него је морамо саображавати данашњим нашим навикама и потребама. Јер ако антологија треба да буде обра-

У