Наша књижевност

зац, мора то бити у свему, па и у интерпункцији, која је и те како саставни део писања, дакле мисли.

Кад је већ реч о текстовима, једна се ствар не може прећутати. Не видим

да је у свему, кроз читаву ову књигу, поштован текст песника; или, бар, није увек речено како ли је то заправо поступљено са по неким текстовима. Код Бранка Радичевића, на пример, речено је да су из „Пута“, „Гојка“ и „Бачког растанка“ узети само одломци; сличан редакторски поступак се види и са „Горским вијенцем“ и „Смрти Смаил-аге Ченгића“, са Змајевом „Песмом о песми“. Али онда, даље, наступају компликације, нигде објашњене. Нисам проверавао све текстове, нисам ни мислио да би ми и то била дужност; у последњем тргнутку сам приметио да је Бранкова песма „Јадна драга“ штампана скраћена: то нигде није објашњено. Таквих скраћивања има и иначе: немам времена да испитујем колико их је, и какве су врсте. Непријатно је притом следеће: са овом књигом у рукама, читалац се одједном осети несигуран; своја знања и сећања мора да проверава другим књигама. Од тога осећања па до сумње да није изостављено што и онде где је текст стварно потпун, није можда тако далеко. Лазе Костића „Прометеј“ скраћен је у своме завршноме делу, а то вигде није речено, чак ни у белешци о тој песми, штампаној на стр. 382-0ј; испрекидане цртице на крају те песме саме собом не морају значити да је „овде ишта испуштено. Тежину овога случаја не умањује околност што је редакпија добро поступила — по моме мишљењу — када је изоставила оне Костићеве стихове. На сличан начин, тј. са испуштањима а да се то нигде није рекло, хвесена је у антологију и Бојићева песма „Плава гробница“ (стр. 220), Крлежина „Над отвореним гробом тужни зборе“ (стр. 250, 252), Скендера Куленовића „Стојанка мајка Кнежопољка“ (стр. 341 итд.). Да је овде нешто изостављено, види и зна само онај који ова дела добро познаје. Ја се чак не бих сложио ни са начином штампања Миндеровићеве песме „После Ируна“, или Косте Рацина „Елегин за тебе“, или Горанове „Јаме“, или Марина Франичевића „| овореља Микуле Труднега“, или „Очију“ Владе Поповића: мислим да ни поводом тих одломака није речено све што је потребно, иако се код њих види ла су одломци. Али, код Бранка, Бојића, Крлеже, Куленовића, можда још гдегле, то се не види, а нигде ни једна реч објашњења, не помаже читаоцу да се разазна у природи овога скраћивања, бар не увек.

Ја нисам никако против праксе да се и у песничким антологијама доносе «ерагменти, наравно. Понекада је и фрагменат довољан, казује и више и снажније но целина. У нашој поезији такав поступак је можда врло потребан, јер доста је наших песника који су само у фрагментима јаки и онде велики. Али се и такви фрагменти не смеју доносити на начин како то чини ова антолотија. Остаје још увек отворено питање да ли је оваквим скраћивањима свака од ових песама добила у снази и поетској вредности; претпостављам да је «све то, кадгод је било могуће, учињено са знањем и пристанком самих песника.

Ипак, мислим да треба избегавати оваква скраћивања. Ја бих могао замислити занимљиву антологију одломака, али би таква антологија можда морала бити прошарана коментарима често опширнијим но што су ти одломци. Могло би то бити врло поучно али и врло специјално, скоро есејско прика“ зивање, далеко ван оквира задатака једне популарне књиге.