Наша књижевност

312 " Књижевност

Не могу, наравно, на овоме месту говорити о свима песницима заступљеним У овој антологији. Задржаћу се на неколицини.

Узимам Змаја. Поступак према њему, или против њега, најмање разумем. Никада се не бих могао сложити са начином како је он приказан у овоз књизи: овде је један силно осиромашен и поједностављен Змај. Где је Змај, наивни додуше, али заљубљени и кликтави, из „Ђулића“, онај који је наш живот испуњавао радошћу и учио нас радовању, када је већ овде суморни, ојађени песник „Ђулића увелака“> Али, више од свега, где је Змај сатирични и политички песник, где онај Змај који је деценију и по држао на окупу Милетићеву странку. који се изругивао билдунгу Душанових нобл потомака и ругао београдским бакама, где Змај који је шибао улизице, трчилаже, чанколизе, готоване и устарабаре, где Змај борац против клерикализма и црквене хијерархије, где Змај који је онако пратио цео наш друз штвени и политички живот кроз скоро педесет година2 Тога Змаја у овој антологији нема. Од његових сатиричних песама донесене су само три: од њих, једна — слаба, друга — која је превод, или прерада, а нигде није речено да је прерада. Она је, наравно, могла ући у зборник, али је о њој ваљало рећи бар онолико колико је о њој рекао сам Змај. Питање, као што је познато, још није проучено, и ми данас знамо, 0 тој и о другим сличним песмама, да су оне често одличан превод (или прерада) из осредњих немачких песника. Змај дакле не би ништа изгубио онаквом примедбом; уосталом, ову унесену могла би лако заменити друга, боља: бар код Змаја је избор велик. Та могућност међутим није искоришћена. А Змај се, као мало који песник наш из прошлости, нуди данашњем времену за учитеља... Још бих овде, поБодом Змаја, додао оно што би вредело и за све остале песнике и њихове песме: било би боље уза сваку песму додати одмах и датум када је она написана. То. много више објашњава него датум рођења и смрти песника, забачени далеко негде остраг, у садржају.

Не мање рђаво је прошао у овој антологији и Лаза Костић. Ја не разумем како су из овакве антологије могле изостати неке изврсне песме Костићеве. У њој би морале бити песме као што су „Рајо, тужна рајо:..“, „Минадир“, „Омладини“, „Сужни“, „Дон Кихоту“, „Јадрански Прометеј“, „Омладини на збору 1881“, „Дужде се жени“, неке од ових можда у одломцима, а сва последња чак и онда када знамо да има своју палинодију у »запфа Мата аеђа 5Зашће«. Најзад, ако се преводи узимају из Змаја, не знам зашто се не би узео изврсни Костићев превод „Марсељезе“. Овакав Лаза Костић би изгледао сасвим друкчије него онај приказан у нашој антологији: и дубљи, и човечнији, и тешње, горче везан за своје доба. Чак, ја бих без устручавања унео у овакву књигу и одломке из „Максима Црнојевића“ и „Пере Сегединма“: духу њеноме то се ништа не противи. Напротив, поступак са Његошем и Мажуранићем упућују нас на такво решење. Зашто бисмо смањивали Лазе Костића, а и нашу, песничку баштину 2

Пошто сам већ споменуо Његоша, не могу прећутати да овакву антологију не могу замислити без његове песме „Ноћ скупља вијека“ и одломка „Не плач, мајко, дилбер-Фатиму“; можда још којег.

Сматрам, даље, да из ове антологије нису смели изостати неколики песвици српски старије генерације, као што су Јован Илић, Стеван Владислав Каћански, Васа Живковић, Јован Грчић Миленко, Милета Јакшић, можда и

пена еф гнев грешан

за гумама чира анаеробне се нар

одане одао веома.