Наша књижевност

Хроника

Шапчанин. Не треба се стидети тих песника. Чедна и чиста лепота скромна зли избудљива, брисана је, заједно с њима, из ове антологије. А и од новијих и живих песника, од оних који су у зборник ушли, сматрам да је требало дати много више простора Вељку Петровићу, Десанки Максимовић, Оскару Давичу; Бранку Ћонићу, Душану Костићу, Милану Дединцу. Јован Поповић, по моме мишљењу, није заступљен својим далеко најјачим песничким радом. Даље, нисам сигуран да ли у овакву књигу није требало унети и још некога од живих, млађих а активних песника који у зборник никако нису унесени; мислим притом најпре на Панића-Сурепа, у чијој поезији има занимљивих резултата. Ја уосталом имам утисак, а не знам да ли ме он баш вара: као да је овај зборник узимао у обзир само оноџшто је наша најновија књижевност дала тамо негде до 1947, дакле отприлике до онога датума када је зборник „поново прегледан и знатно прерађен“; као да није уопште узимано у обзир оно што је после тога публиковано. Ако је тако, то је погрешка.

На хрватској страни такође ће бити омашака и празнина; о томе нека говоре позванији од мене, али две примедбе нећу прећутати. Ја не разумем становиште које из овакве антологије избацује можда највећега хрватскога писца, Аугуста Шеноу, када је тај писац био и песник не гори од многих Срба за које сам се ја овде залагао. Ја још мање могу разумети критериј који је допустио да се ова књига наружи отсуством А. Г. Матоша, писца тако значајног, док је међутим, а из исте епохе, унесен далеко безначајнији дилетант Видрић. Ја одиста не разумем како да у овај зборник нису унесене Матошеве песме као што су „19 свибња 1907“, „1909“ („Јер Хрватску ми моју објесише“), „При св. Краљу“, „Ламентације“, „Исељеник“, „Асја ароз јетшт“; можда и неке друге. Не сумњам да ће се приликом пологнога издања овога зборника оваква грешка морати исправили. Може ли народ који је«имао тако тешку прошлост као што су је имале Срби и Хрвати начинити антологију свога песништва а да се та мрачна историја не назре и у њиховој песвичкој антологији Све када би Матош и у двоструко већој мери имао оне недостатке којих се никада није могао ослободити, он за хрватску модерну књижевност и мисао, па и за хрватску лирику, значи толико много да се његово име не да збрисати као што то чини ова антологија: на почетку ХХ века, то име код Хрвата и за Хрвате, а срећом не само баш за Хрвате, светли, дуго усамљено. У области хрватске лирике, зато, ова антологија је вероватно начинила најфаталнију грешку када се одрекла Матоша.

Има још једно питање у вези са овом антологијом, можда најмучније од свих; о њему је тешко говорити, још теже ћутати. Ради се о песницима који у антологију нису ушли зато што су „за време окупације и народноослободилачке борбе оберучке служили фашистичким освајачима и тако облатили и своје раније књижевно дело“ („Југословенска поезија“, стр. 7.).

О томе питању ја мислим овако. Колико год је тешко, па до извесне

мере и немогуће одвојити аутора од његова дела, ипак је несумњиво да се

свако уметничко дело, од самога тренутка када је публиковано, одваја од свога творца, постаје општи доживљај и својина, а делује такорећи аутономно. Зато мислим да се не смеју прећутати стварно значајна и епохална дела, она која су обележила уметничке правце и становишта чистије и јасније, дакле даровитије, него нека друга исте епохе. Ја се не бих усудио да из