Наша књижевност

256

Књижевник је одувек, ако је велики, ако је прави књижевник, био и морао да буде у служби мира. Ако пођемо кроз историју литературе, ми ћемо видети, од памтивека до данас, да је сваки прави писац у својим делима, кроз све векове, био истовремено и судија рату, судија проливању људске крви, бранилац мира, супротстављао се увек свима злочинима над човеком и над људима. Од Хомера

· преко Шекспира до Толстоја, то се може доказивати. Супротно

у

томе, ако погледамо како стоји са писцима који су у прошлости показивали извесне ратоборне склоности, који су се залагали за освајачку политику, који су се одушевљавали империјализмом и њему служили, ми ћемо доиста видети да ниједног од њих нема који данас већ не би био покривен заборавом. Апологети феудалног војсководног херојства, чије су трагедије до јуче сматране врховним вредностима драмске литература прошлости, данас више нису ни близу тако високо цењени. А ако приђемо много ближе нашем времену, довољно је само запитати се, где је данас, на пример, један Морис Барес, који је служио француској Империји, и шта је са Киплингом, чија је, у крајњој линији, свака књига подржавала империјалистичку политику Енглеске! 5

. Штавише, ми можемо рећи да је, нарочито у новије време, у ХХ веку, писац, ако је велики и прави, увек активно на бранику мира, у служби мира, борац за мир. Да споменемо само Анатола Франса и Ромена Ролана. Анатол Франс, око 1910, учествује: на безбројним конгресима који су деловали у правцу успостављања мира у свету. А о Ромену Ролану, који се активно ангажовао у организовању сваке акције за мир, и који је, служећи миру, у првом Светском рату, учинио велико животно самопожртвовање супротставивши се рату, не тргба ништа нарочито говорити. То су били и остају велики примери.

Тим примерима следују сви напредни писци света. Међутим, ми са запрепашћењем видимо данас да се у литературама које треба да су прожете духом социјализма, код неких њихових писаца, јавља дубока унутрашња морална криза у односу према идеји мира. Ми смо пре извесног времена могли да констатујемо да се код неких писаца на тим истим странама појављује и криза у односу на истину, која је први постулат, врховни императив сваког уметничког стварања. А данас можемо да констатујемо и другу поразну чињеницу, да се код њих доводи у кризу и други велики постулат правог књижевног стваралаштва, постулат и императив верности миру, некомпромисна спремност да се миру служи и да се за њега храбро бори. Пошто су оскрнавили истину, они данас скрнав= идеју о миру.

Ја не видим како би се другојаче могло назвати него скрнављење идеје о миру, кад Николај Тихонов, као претседник совјетског Националног комитета за одбрану мира, у својим говорима тако јасно испољава агресиван тон у односу на мир кад је реч о нашој земљи. Ја ћу да наведем и пример Пољевоја, који се као познато име совјетске литературе свео на то да буде новински извештач

палице ам паљене па ис ља саииа 6

пио со сетио ниваовитр

са порота паинији ласица 4 42 па гломарацивеа ара див