Наша књижевност

Наш књижевник у борби за мир ) - 257

једног од најсрамнијих процеса који је историја човечанства могла да забележи, процеса у Будимпешти. Пољевој, чија књига о правом човеку није велика литература, али је изгледало да је поште-

но дело, поштење тога дела и своје књижевничко поштење пот-

пуно је порекао овим поступком. А којим именом да се обележи поступак чехословачких писаца, који су недавно издали једну срамну декларацију против наше земље, против њене стварности, против онога што је истина у њој, у жељи и свесној намери да истину, агресивно негирајуг Тон огавног кукавичлука и полтронерије којим је та изјава написана лежаће као неизбрисива мрља на именима потписника. Али човек мора да постави себи питање, који су то разлози, који су то мотиви који једног писца могу да наведу да дође у кукавички и полтронски положај да, с једне стране, изневерава истину, а с друге стране, да скрнави идеју о миру, и да се тако, у крајњој линији, супротстави правом, истинитом стваралачком књижевничком моралу. Чине ли они то с позивом на дисциплинуг Али дисциплина није исто што и послушништво. Дисциплина извире из свести, а свест се ослања на истину, свест се изграђује на истини, свест је висока морална категорија. А кад се дисциплина схвати као најобичније слугерањство и послушништво, онда она дубоко потискује и затрпава сваку свест и сваки респект за истину, и постаје нешто људски ружно, људски негативно, антиморално и аморално. Онда то више није дисциплина, већ нешто савршено супротно њој: то је најпотпунија бесловесност. А бесловесно поступати је драстично антимарксистички. = Улога наших писаца у односу на све те појаве била би не само

да их будно прате, него да им пруже и достојан одговор. Наши.

писци треба да: кажу отворено и јасно који је то морал у књижевности кад се истина презире и кад се мирољубивост изневерава. Треба рећи да тај морал носи доиста у себи мотиве мрака и зла. У случају наше земље, писци који се служе лажју и тоном агресије, желе да према нашим народима и према нашој земљи изазову омразу код других народа и, с друге стране, да међу нашим народима, у нашој земљи провоцирају унутрашњи раздор. Не сејати мржњу међу народима један је од постулата књижевнога стваралаштва који је признат од писаца и у грађанскоме друштву. Пен-клуб је некад и био основан управо са циљем да се супротстави сваком књижевничком стварању које сеје мржњу међу народима. Пен-клуб није истрајао у тој племенитој књижевничкој политици, и то га је и обезвредило, А ето где сад писци који се стављају под окриље социјализма управо сеју раздор и мржњу међу народима!

Хтети разбити мир у једноме народу, и истовремено веровати да се служи миру у свету, контрадикторно је до очигледности. Хтети изазвати буну и грађански рат у једној земљи, а тврдити да се стоји на позицијама мира, фарисејски је посао који доиста заслужује шибу. Јер кад организам крвави на једноме месту, онда он ни као целина не може бити здрав.

ад аља а ЕДО овса ЈА

КА а

45 ТЕ

ас ааее са нира

ПА АИК 37 ава а аи Пра