Наша књижевност

[“ Ри у Браћа . 465

Политички комесар батаљона сложио се са мишљењем Алије Османовића и оних другова који су га подржавали. Говорио је 0 напорној борби за преваспитавање наших људи, за искорјењивање старих навика и зараза прошлости, које необично штете правилном развоју наше борбе и могу само да користе окупатору. Истакао је Лазареве заслуге из првих дана устанка, када су се послије привремених пораза устаника неки другови поколебали, одложили пушке и напустили војнички живот, а Лазар је остао непоколебљив.

— Треба знати, другови, да су Лазар и Марко дали досад за борбу све што може дати један родољуб, човјек који воли своју отаџбину. Нису то четници, неозбиљно је говорити тако нешто. Четници се не боре против окупатора, већ му лижу табане, а нама забадају нож у леђа. Куд је Козара послала сто двадесет својих најхрабријих синова Послала их је у централну Босну, да се борв против четника Раде Радића и других. А Марко и Лазар већ више од пола године јуришају на њемачке и усташке бункере. Преступ који је учињен, учињен је из незнања, из заблуде да ће то користити нашој борби.

Тог дана је Марку пушка враћена. Лазар је упућен кући. За |

четири мјесеца, одузето му је право да се бори у партизанском одреду.

На поласку му је комесар рекао:

— Тешко ти је, значи — осјећаш да си крив. То је добро. Ако човјек на вријеме сам уочи величину своје грешке, лакше ће моћи да је отклони. Ми Нијемце и усташе убијамо без дискусије, али домобране пуштамо, и пуштаћемо их, јер су то заведени људи који ће данас-сутра прогледати очима и почети масовно да ступају У исти одред у коме се и ти налазиш, друже Лазаре...

Стежући му руку на растанку, комесар Жарко је у угловима Лазаревих очију угледао сузе, неколико крупних суза.

Х

Лазар је дошао кући ноћу, кријући се од људи. Закуцао је на врата зградице и пригушено шапнуо:

— Миљо, жено, отвори. ~

— Ко лупа»

— Лазар. Отвори, ја сам...

Жена је скочила, сањива, радосна и изненађена. Онако голужава, у памучној кошуљи, отворила је врата и запалила лојану свијећицу. Пламен свијећице лелујао се лијено, освјетљавајући унутрашњост зградице: кревет, сточиће, пећ, ковчег и наћве.

Пробудила се и Душанка. Одмах јој је пало у очи да је отац дошао без оружја.

— Гдје ти је пушка»

— Остала је у чети.

— Како тор

— Не питај. То је дуга прича. Поједе ме срамота. Избачен сам из одреда.

»