Наша књижевност

СРИ Ра И па 3 М Е ЈЕ Пн кеј РЕЈ > У и ПРАТ

466 Књижевност

Ућутала је Душанка, осјећајући да је отац љут и да би му нова питања увећала бол.

Лазар је отинао до кревета и пољубио синчића, малог Милана, који је спавао ужарених образа. Кад му је оштра очева брада додирнула лице, Миланчић се тргао, махнуо је руком као да одгони муху, па се окренуо на другу страну.

Није Лазар могао да вечера; само је попио шољицу варенике, крављег млијека, и те ноћи дуго није могао да заспи.

Ујутро му је рекао Миланчић:

— Какав си ми ти партизан, кад немаш пушке.

— Даћу ја теби по глави. Иди за послом, не зановијетај.

Било му је загушљиво у зградици; устао је и отишао у воћарић да се надише свјежег зргка, да одахне.

Село је убрзо дознало да је кажњен. Почеле су да круже разне приче: „Није тај способан за живот — говорили су сељаци — док су га партизани ћакнули. Пчеле избацују само трутове. Мора да се зажелио женине сукње или је награбусио због оног Турчина“. Стари _ људи су га некако и подносили, али га је младеж осјетно презирала.

Крио се Лазар од људи, мимоилазио их, а кад се са којим сретао па га овај пецне питањем, мрмљао је неодређено: „Погријешио, па кажњен, Нема, брајко, мрдања у партизанском одреду“. Па је прекидао разговор, жељан да што прије напусти сабесједника.

Само је Душанки рекао истину: 5

— Кажњен сам због домобранаца. Ранио сам једног, умало што га Нисам убио. Због тога су ме осудили. Да није било Алије Османовића и друга Жарка, главу би ми одрубили. Добио бих путни трошак за онај свијет.

Она се сјетила Алије. Ма да је очеву кривицу јасно осјећала, ипак јој је било драго што су га другови бранили, што га је бранио баш Алија Османовић.

— Није то лош човјек — рекао је Лазар. Добар је Алија. Некад сам му о глави радио, а он се нађе да ме брани — заборавио увреду.

Она је добацила изненада:

— Теби добар, мени — наочит.

— Види, види. Шта говориш тор

— Лијеп, велим, као јабука. Дабогда имао таквог зета.

Лазар се насмијао, одмахнуо немоћно рукама и рекао: „Све се може десити, и зет да ми буде. Таква су времена настала.“

Пролазили су дани, сиви и бескрвни као паучина. Као да је ж вот престао да тече; све је Лазару изгледало мртво и укочено. У рату се одвикао од кућних послова, дух борбе је завладао њим, а борбе није било, на борбу право није имао.

Често су поред Лазареве куће пролазиле групе омладине, младића и дјевојака. Носили су партизанима жито, месо, воће и одјећу, и пјевали: 6

И-

~ оне а ициеиса риавња