Наша књижевност

468 , Књижевност

цили. То је рекао политички комесар батаљона, рударски радних Жарко Пекић, стари комуниста. Он не лаже. Партизани стварно рачунају на Лазара Бањца.

Споро су текли дани, јадно су се вукли један за другим као тифусари. Тек мјесец дана је протекло од Лазаревог доласка у село, а њему се чинило да је прохујала година, и више. Изгледало му је да губи снагу, да нагло стари — упадљивије су се указале сједине на сљепоочницама.

Шта да ради»

Како да избаса из ћорсокака у који је запаог

Тих дана се по селу пронијела убитачна вијест: погинуо је вођа цијеле Козаре, доктор Младен Стојоновић, омиљени командант Другог крајишког партизанског одреда, јунак о коме је народ пјесме пјевао. Погинуо је од издајничке руке — мучки су га убили Радићеви четници.

Та вијест је страшно потресла Лазара. Чврсто је ријешио да се освети четницима.

Х

Мјесец дана по Лазаревом одласку из одреда, комесар Жарко је позвао Алију Османовића у штаб батаљона.

Овај је дошао, утегнут опасачем од жуте коже, са пушком о рамену, са револвером и бомбама о појасу. Стао је „мирно“, лупнувши потпетицама, тако да је читав штаб одјекнуо. Поздргвио је комесара оборивши десну руку низ ремен пушке.

Комесар је сједио за својим радним столом, насмијан и расположен. — Честитам — рекао је свечано — другови су ме обавијестили да си примљен у Партију. Ево ти рука.

Стегао му је десну руку, и Алија је осјетио његову тврду рударску шаку.

— Памтићеш тај датум, друже Алија, до смрти, јер је то највећа част за човјека. То је највеће признање за напоре које данас један родољуб улаже у тешкој борби.

„Алија је стајао, срећан и занесен од узбуђења, запетљан у многобројне нити разноврсних осјећања од којих му је ријеч 38пела у грлу. Много је имао да каже комесару: осјећао је дан њему треба да захвали за указану част, али му се језик потпуно завезао.

— Сједи, рекао је комесар, шта си се укипио. Збунио си се мало, као ђак на испиту.

— Да, друже комесару, збунио сам се.

Комесар га је ухватио рукама за рамена и посадио га у столицу, па је, озбиљан упитао:

— Знаш ли зашто сам те позвао» 6

суза

рсартие: