Наша књижевност

; 5

470 Књижевност

„

трашњице. Алија је непоколебљиво закорачио тим новим путем, свјестан свих тешкоћа и опасности, спреман на сва одрицања и жртве које интереси борбе буду захтијевали.

Газећи блато, које је шљапкало под цокулама, Алија је мислио о свом животном путу, као да се преслишавао, као да је вагао оно што је учинио — да ли је дао све од себе, да ли је до краја извршио своју обавезу према родној груди, да ли је достојан звања члана Комунистичке партије. И његов живот, ма да дуг свега двадесетак година, искрсавао је пред њим пун и чист, ничим неокаљан, испуњен радом и борбом. Тај живот, како му се чинило, није протекао узалудно.

Био је задовољан својом прошлошћу, а од'будућности је очекивао да буде још боља. Осјећао је у себи неисирпну енергију, сокове снаге који су му натапали сваку ћелију тијела. „Здрав сам п јак — мислио је — а то је у рату најпотребније. Све друго се лако може постићи: и ратна вјештина, и теоретско знање и пријатељство са људима“.

Сјетио се Лазара Бањца. Можда ће га видјети још ноћас. Комесар му је рекао да обиђе тог човјека, да поразговара с њим, да га орасположи. Учиниће то са задовољством, не само због Јазара већ и због Душанке, дјевојке о којој тако радо мисли и која му је срце загријала.

„Ко ли је тај њен делија, да ми је знати» Обећала је да ће ми показати то момче, оне ноћи, на прузи; а нисмо се ни срели било је пречих послова. Свеједно, напокон ће ми рећи ко је он. Имам разлога да будем оптимиста: све ми се чини да она мисли на мене. Ако је то заиста истина, овог пута се нећу с њом растати без пољупца.“

ХП

Омладинска конференција почела је око 12 сати. То је био први организовани састанак омладине, први посебни скуп младих људи којима се неко обратио, које је неко признавао и чије је мишљење цијенио.

До недавно се није ни знало за омладину овог забаченог села. Њу су изједначавали са стоком коју је чувала по шумама, са 0овцама, козама и говедима које је напасала, са свињама које је гонила У жир.

Од 60 младића и дјевојака, колико их је присуствовало састанку, 45 је било неписмених, ако се у писмене могу убројити оних петнаестак омладинаца и омладинки за које се рачунало да знају писати јер су завршили неколико разреда основне школе, али су послије годину-двије скоро потпуно заборавили оно што су научили. :

поима гивуње па отиаит а