Наша књижевност

У УН у МОМ ла Петр |

486 5 3 Књижевност

жевне технике, како у прози, тако и у поезији, а још их је мање који при томе уносе више своје стваралачке инвенције, тежећи да обогате свој књижевни израз, да пођу даље од својих претходника, да и кроз свој израз одразе наше стваралачко доба. Тим прије, што је на овом савјетовању, а прије тога је то истицала и критика, констатовано да је поезија младих дошла до тога степена у своме развитку када треба да направи квалитативни прелом у правцу изналажења новог, оригиналног израза који ће бити адекватан нашој социјалистичкој стварности. А како је могуће створити тај нови израз ако се довољно не познаје оно што имамо у нашој културној баштини»

Овоме у великој мјери доприноси пракса наше критике која се свим више бави него проблемима књижевног заната. Критика младим писцима говори о „персоналним“ питањима, учи их „поли тичкој писмености“, говори да ли је млади писац успио да одрази нашу стварност и тд. али не говори, или врло мало говори, о томе како млади писац влада језиком, како пише, како изражава своје мисли, како гради реченицу или стих. Код нас нема ни једне једине написане критике о књизи младог писца која не почиње са политичком фразом, или у којој се анализа не врши искључиво некаквим политичким методом. Ми не можемо такође навести ни један примјер критике младих у којој је критичар поставио себи задатак да анализира књижевни израз писца, да анализом његовог израза дође до „идејних“ и других закључака. Јер није првостепена и сама себи довољна политичка писменост. Од политичке писмености до књижевне технике, до умјетничког израза велика је, тешко проходна раздаљина коју могу прећи само они који се добро припреме за тај пут.

Често чујемо питање: од кога се млади писац треба да учи књижевној техници> Е

На ово питање је заиста тешко одговорити. Јер за то још не постоје никакви уџбеници као, на примјер, за историју, политичку економију, физику и т. Д., сем уџбеника теорије књижевности коју | су, претпостављамо, млади писци савладали углавном још у средњим школама. Али постоји друга врста уџбеника, и то врло много добрих уџбеника, из којих млади писци могу врло успјешно да изуче свој књижевни занат. То су дјела наших и страних класика, то су дјела наших и страних савремених писаца, то је општељудска : културна ризница. Али, немогуће је прописати некакав „рецепт“ | који је од тих „уџбеника“ најбољи, најкориснији, најприступачнији. Сви су они — мањевише — добри, па макар са политичког гледи“ шта не били потпуно исправни. Јер млади писац треба да чита све, , да се учи и на добром и на лошем дјелу, да би на тај начин изо- | штрио своје погледе, свој критички дух. Све је то потребно мла- | дом писцу ради тога што је први услов успјешног овлађивања књи- | жевном техником стално и упорно подизање културности, подиза- | ње нивоа општих знања. Међутим, то је једна од највећих празвина у образовању младих писаца. Рат је омео многим младим