Наша књижевност

прићи а

Поводом савјетовања младих писаца 487

~

писцима редовно школовање, неки послије ослобођења нису из објективних разлога могли наставити са студирањем, а понеки сматрају да им студирање смета у књижевном раду. Сасвим је разумљиво да се напредак културе у данашње вријеме не може ни замислити без чврстог ослонца на културу прошлих времена. Али, многе младе писце — чини нам се — потребно је убјеђивати да савремени књижевник, ако жели да достигне и превазиђе евоје претходнике, мора прије свега да темељито упозна оно што је иза њега. Јер тек тада, једино тада може постати његов сан да превазиђе своје претходнике сасвим реалан.

У вези са усавршавањем књижевне технике је и питање утјецаја које трпе млади писци од својих узора.

Готово сви критички прикази поезије и прозе младих — нарочито у посљедње вријеме — говоре о том епигонству. Изналазе се сви могући утјецаји и узори (поезија Х1Х вијека, грађанска поезија између два рата и сл.). Свакако да је сасвим добро указати младом писцу на те утјецаје, нарочито ако су они негативни. Али наша критика у томе нема увијек мјере, па је склона да проналази такве утјецаје и тамо гдје их уопште и нема, врло често сасвим недокументовано прилазећи том питању. За потврду би се могло навести доста примјера, али би то било сувишно на овоме мјесту, јер о овоме треба више да се заинтересује наша критика. Али, треба истаћи чињеницу да су наши млади писци, нарочито пјесници, врло склони епигонству, и да су, кад се ради о утјецајима, врло неотпорни, а још више некритични. Честа је појава да аг млади пјесник, читајући неког, на примјер, грађанског пјесника одушевљава његовом версификацијом. Али, млади пјесник у своме одушевљењу не може да се обузда, већ одмах, тек што је одложио књигу, пише своју пјесму која, сасвим разумљиво, не може бити ништа друго већ обична реминесценција на прочитано, Такво површно, некритичко прилажење узорима отежава сазријевање младог писца, проналажење његовог властитог израза. Јер он површно прелазни свој „уџбеник“, а врло често таквим методом усваја само оно што је лоше, што би најмање требало да усваја. Али, честа је појава да млади пјесници одричу те утјецаје, иако је очито свакоме да ти утјецаји постоје. Један талентовани пјесник, бранећи се на савјетовању од критике која га је „набједила“ због епигонства Миленка Грчића, правдао се на овај начин; „Мени се пребацује да подражавам Миленка Грчића, а ја нисам од њега ништа прочитао“. У овој прилици је добро цитирати оно мјесто из чланка Максима Горког „О писцима почетницима“, поводом писма једног почетника коме је уредник рекао да његови стихови подсјећају на стихове Њекрасове, Почетник пише Горком: „а ја Њекрасова још нисам читао“. „Могао бих — пише Горки — дати савет: прочитајте Њекрасова; али на белешке такве врсте човек обично не одговара, јер не жели да се стихотворцу подсмевају“.

На савјетовању се сразмјерно највише говорило о критици. Сви су се дискутанти углавном слагали да је критика пружила значајну