Наша књижевност

458 ; пре Књижевност

помоћ младим писцима, али су опет готово сви том критиком били незадовољни. Нарочито се много говорило против „рецепата“ како и шта треба писати, чиме се врло често наша критика служи. Критикована је и нестручна критика, критика у којој је основно импресија, а, такође, и доктринерска критика која вулгаризује марксизам-лењинизам. Све то говори у прилог да наша критика треба да тежи да постане научна и принципијелна, да не спутава и канонизује стваралаштво писца, већ да му открива све нове и нове могућности за умјетничко обликовање живота. Наша критика врло често од младих писаца тражи оно што они не могу да дају траже се беспријекорна умјетничка дјела, дјела великог животног искуства, дјела која ће вјерно одразити нашу стварност, изко млади писци нису још за то дорасли, иако се зна да млади писац још не „познаје економику и друштвени живот у толикој мјери“...

„Код младих писаца доста се говори о великим темама. Понекад се, отприлике, социјалистичка идејност и схвата као позив да се прикаже наша револуција или наша изградња у најширим потезима. То је схватање супротно оном првом, али такође неправилно. Зашто Зато што је међу младим писцима мало таквих који добро познају нашу револуцију или изградњу, нашег човека и његову психологију, менталитет итд. Како се ондз може тражити од свих њих да се упуштају у тако сложена и њима непозната питања2 Разуме се, они који то познају, могу да се прихватају и тих великих тема. Али, без тог познавања то би било нереално. Очевидно је да би ту задатак превазишао снаге и да би резултат нужно био слаб. Такве велике теме ви треба да схватите као свој животни 32– датак, чијем остварењу ћете се поступно приближавати обогаћујући своје животно и књижевно искуство и знање. Дотле вас чекају многе интересантне мање и вама лакше теме, Никако није случајна чињеница да је књижевност младих баш најјача и најдоживљенија у темама те врсте, јер то одговара степену зрелости и искуству младих писаца...“ „...Не треба мислити да ће се таленти одмеравати по величини и значају теме, него у првом реду по искрености и интезитету осећања којима је писац инспирисан, по снази маште и убедљивости уметничког казивања. Зато млади писац не треба да се устеже да непосредно и искрено казује ствари из наше социјалистичке стварности и наше револуције онако како их он види у својих 17 или 19 година. Будите слободни У осећањима, маштањима и сновима. Па када се то могло у овој мери као данас>“ (Бора Дреновац — реч на саветовању).

Овакав крути став наше критике умногоме је доприносио да се писци почетници, обично омладинци од својих 14, 15 или 16 година, хватају таквих општих тема као што су: „Домовина“, „Петогодишњи план“, „Нови живот“ „Народна омладина“, „Социјализам“ и т. д. Ове су пјесме препуне општих новинарских, непоетских фраза, без икакве проживљене и искрене емотивности, и као такве не могу нити имају икакву умјетничку вриједност. С друге стране, поводећи се шаблонски за потребама дана, наша критика

малени