Наша књижевност

а а А А а

срвитутиемн

пева прдене

фи аа

пара

перути вена коље ул твећ

арена че војефнижл

адио то учлани ен еп ен Зевс

је погријешно сугерирала и неким познатијим младим писцима да

се хватају у коштац са таквом тематиком која њима не лежи, јер јој нису склони по свом унутарњем темпераменту (на примјер, погријешно је од свих захтјевати да пишу о радним акцијама, о социјалистичком преображају села или слично). Такве теме обично ти млади Писци дају неумјетнички и непроживљено, они се претварају у обичну фразу, у неувјерљиву егзалтацију. Све то иде у прилог томе да млади писци треба да пишу о стварима којима су највише склони, да се. хватају тематике која им је најближа, која највише одговара њиховим склоностима и темпераменту, а критика треба првенствено да обраћа пажњу на то у коликој мјери је то писац искрено и емотивно доживјео, „у коликој је мјери те своје осјећаје успио да умјетничким сретствима изрази.

Али се поставља питање; са каквом се предострожношћу трег ба односити према младом писцу2 Да ли треба гледати „кроз прсте“ на многе његове недостатке, или узимати оштар курс т. ј: бити немилосрдан према сваком аљкавом и неодговорном приступању књижевном послу2 Е –

Ово се питање уствари односи и на тон наше критике, о чему је и праје, а и у току савјеговања много говорено. Унапријед треба истаћи да су готово сви млади писци углавном били против оштрог тона у критици, а да је опет већина критичара била за тај тон, Ми се свакако треба да сложимо са критичарима, из простог разлога што код неких младих писаца постепено овладава дух самозадовољства, несамокритичности и нескромности, а отуда и несавјестан, неодговоран однос према књижевном раду. Сасвим је разумљиво, кад говоримо о овоме, да имамо у виду снаге и могућности младог писца. И баш ради тога што су те снаге и могућности младог писца готово увијек изнад онога што он напише, сматрамо да је сасвим оправдан захтјев критичара за оштрином. Јер, гко не захтјевамо од младог писца велике и грандиозне теме, дакле, оно што је изван његових објективних могућности, не значи да треба прелазити равнодушно, на примјер, преко честих појава неписменог изражавања, преко грубог кршења природе језика и слично. А у сваком омладинском књижевном часопису може се наћи безброј примјера да многи наши писци нису савладали, нити се труде да савладају, основне захтјеве умјетничке писмености, што је бесумље, један од првих услова за постизање квалитета у књижевном раду младих. Ми данас имамо довољно снага, у сваком броју омладинских часописа читамо по неко ново име, а то налаже још више да критика оштро реагира на све појаве несамокритичности и аљкавог односа. младих писаца према књижевном раду.

Постоји видљива тежња да се што више штампа, која је донекле разумљива код младих људи. Правилно је и корисно што се објављују књиге младих. Али може бити више штете него користи ако се почетнику, који је такорећи тек почео да пише, одмах штампа књига која не може задовољити основне захтјеве једног умјетничког дјела. Тежња за квантитетом, т. ј. за што већим бројем штам-