Наша књижевност

490 Књижевност

паних књига, рађа код младог писца, нарочито онога који тек почиње да пише, неодговорна схватања према књижевном раду. Разумљиво је, не значи, ако млади писци треба мање да штампају, да треба и мање да пишу. Млади писци треба да се навикавају да много више и савјесније раде над својим рукописима, да се не задовољавају првим мислима, већ да дотјепују, глачају своју мисао, своју реченицу и стих. Ево шта је о раду писца говорио Иво Андрић у својој ријечи на савјетовању:

„Капати над хартијом није увек ни лак ни пријатан посао. Писати, значи често живети у пустињи. И природно је да жив човек од крви и меса често бежи од тога, тражећи за то своје бежање све могуће изговоре. Али ту отимање не вреди и изговори не помажу. После свих посматрања и искустава око нас, главни обрачун, коначно калење свега, врши се само на оној ситној и покретној тачци где вр– шак нашег пера дотиче равнодушну хартију. Ту је главно поприште нашег рада. Ту се води борба са изразом, ту се ставља на пробу наша снага“.

Уредници часописа и издавачка предузећа често о овоме не воде рачуна, штампајући некритички радове младих који носе све видљиве знаке немарног рада писца. „Уредник, то је човек који у извесној мери учи писца, васпитава га“ — пише Мексим Горки у чланку „Корист од знања“. Али наши редактори често површно схватају ту своју улогу васпитача. Понеки сматрају да ће учинити услугу и помоћи младом писцу ако му штампају пјесму или приповјетку, иако је та пјесма или приповјетка изразито слаба, неписмена. Не! Тим неће ништа добити ни аутор ни читалац. Писцу треба отворено указати на његове слабости, анализирати његов рад и помоћи му што је могуће више да га исправи. Задатак уредника у том погледу је тим већи што омладински часописи добијају масу дописа од омладине и почетника који имају талента, моћ запажања, али којима још недостаје културности и писмености, познавање језика, књижевне технике. Редактори морају да стално одржавају везу са масом ових младих људи, да им помажу, да их васпитавају. А то ће они моћи извршити једино ако и сами буду учили јер „уредник мора знати више но писац, он мора непрекидно изучавати свој посао“ (М. Горки).

Али редакције омладинских часописа врло често опсиједају и „књижевници“ без талента и перспектива. Они као сијене прате редакторе, моле да им штампају радове, дајући им овлаштење да их како знају и како хоће прекрајају, само да се појаве у часопису. А уредници, да би их се некако ослободили, штампају по неки њихов рад. Такво „отварање перспектива“ тим људима често више штети него користи. А ти људи, који су у већини случајева добри трудбеници, замишљају да су већ постали књижевници, да посједују изванредан таленат, па због тога занемарују своју службу и траже да им се омогуће услови за „књижевни рад“. Уредници би требало баш зато да на вријеме код таквих људи разбијају илузије о тобожњим њиховим књижевничким способностима.