Наша књижевност

Али тај интелектуалистички дух се не осјећа само у њиховом стваралачком поступку. Млади писци, управо ради те издвојености од живота, почињу све више да попримају интелектуалистичке навике и црте. Њих, поред канцелариске површности, почиње да заражује и „клубски“ начин живота. Карактеристична је у вези с тим и јака склоност младих писаца бесконачним дискусијама. Та склоност дискусији, сама по себи, није у суштини негативна. Али те се ди-

скусије постепено претварају у навику, у један манир, У интелекту- ·

алистичко „мудровање“. Довољно је само да у групи младих писаца поставимо питање: „Шта мислите о селу..2“, или: „Каква је разлика између градитеља социјализма и човјека социјализма2“, или: „Да ли се може писати о љубави“, и да се одмах уклонимо, а они ће послије тога, и око тога, читаве сате ломити копља. Де-

сиће се вјероватно, да ће понеки и послије те жучне дискусије, за-

кнтересован нарочито, напримјер, проблемом „љубави“, листати до дуго У ноћ Енгелса, да би код њега нашао одговор да ли треба и како треба писати љубавну лирику.

Све ово говори о томе да се млади писац, ако искрено жели да постане истински народни књижевник, мора да приближи животу, да живи свакодневним животом обичних, малих људи, да схвата живот и говори о њему исто онако једноставно како то чине милиони малих људи који су једноставни и онда кад чине велике радне подвиге у гигантској борби за социјализам.

Ристо Тошовић