Наша књижевност

У ЗОРУ

„Не чује се ни шум. Шта ли је малишану2“ казао је Лао Кунг, звани „Црвени Нос“, и при томе је подигао купу жутога вина и махнуо главом ка зиду иза којега се налазила суседна кућа.

Лан Пи Ах Ву спустио је своју купу, треснуо по плећима Лао Кунга што је јаче могао, и мукло закрештао:

„Ти си... ти си, братац... канда опет шенуо!“

Варошица Лу-чен била је на гласу са своје мирољубивости. У њој је још помало било житеља који су се радо сећали добрих старих дана, и који су волели да замандале врата и оду на починак чим падне вече. Само се у двема кућама бдело у глухе сате.

- у крчми „Хеијен-Хенг“, где су се око стола ноћобдије наслађи-

вале јелом и пићем, и у суседној кући Шан Су, која је од претпрошле године обудовила. Шан Су је прела пређу, и радом својих десет прстију издржавала је себе и свога трогодишњег синчића.

Али већ неколико дана чекрк Шан Су мирује. Но зато што само у овим двема кућама људи бде у позне ноћи, то су, дабогме, само Лао Кунг и његови пријатељи могли да чују зујање чекрка на другој страни зида; и само су они могли да примете да чекрк мирује. Лео Кунг је примио ударац као од шале, сркнуо је добар гутљај вина, и онда је запевушио неку песмицу.

У то време Шан Су је седела на ивици постеље и љуљушкала свога синчића. На поду је стајао чекрк, пуст, напуштен. Тмула светлост падала је по ситном, црвенкасто-модром лицу детета. Шан Су је размишљала: „Ишла сам врачу, заветовала сам се, дала сам му наше домаће лекове. Ништа не помаже. Шта да радим» Преостаје ми још само једно: да га однесем Хе Хсиао-хсјену. Али зар не би могло бити да је Пао-ерху рђаво само у ноћи, и да ће му лакнути кад сване данг да ће грозница попустити кад гране сунце, и да ће лакше дисати2 То се болесницима често догађа.“

Шан Су је била проста, неука жена; она није знала какве се страшне опасности крију иза речце „али“. Доиста, захваљујући тој речци, некад се и опаке ствари добро окончају; но ипак, колико добрих почетака доживе тужан свршетак.

| · „Летње ноћи су кратке. Већ је прошло нешто времена откако је Лао Кунг престао да певуши своју песмицу; на истоку је небо рудело, а кроз пукотине на прозору пробијали су се зраци ране зоре.

11! књижевност