Наша књижевност

496 = Е Књижевност

Лан Пи Ах Ву је на то узео да је ружи, и назвао ју је матором вештицом, али се брзо обуздао и ставио шаку на уста. Увече се крчмар вратио и рекао да ће сандук бити готов УЈу-

тру. Кад је он дошао, сви они који су помагали Шан Су око мртваца били су вечерали, и у осам су отишли својим кућама, по обичају Лу-чена, да ваља ићи у постељу кад падне ноћ.

Само се у крчми „Хејен-Хенг“ бдело; Лан Пи Ах Ву је, нагнут преко тезге, наливао вино, а Ланг Кунг је певушио своју песмицу.

Шан Су је остала сама; она је седела на ивици постеље и неутешно јецала. На постељи је лежао Пан-ерх. На поду је стајао неми чекрк. |

Време је лено одмицало.

Изгледало је најзад да је Шан Су пролила све своје сузе. Очи су јој биле отекле. Обазрела се око себе, и обузело ју је чудно осећање: није могла да верује да је истина оно што се збило у дану. „Не, не“, говорила је у себи, „то ја чврсто спим... Ујутру ћу се пробудити и видећу Пао-ерха како спи поред мене. И он ће се пробудити; узвикнуће „Ма-!“ и играће се и скакутаће по соби...“

Лао Кунгово певање одавно је умукнуло, а у крчми „Хејен Хенг“ светлости су биле угашене.

Шан Су отвори очи. Петли су кукурекали, на истоку. је небо рудело, а светлост сивога јутра пробијала се кроз пукотине прозора.

Светлост сребрнасте зоре полако је постајала пурпурна. Један сунчани зрак пробио се у ода ју. Шан Су се тешко подиже на ноге па опет седе. Неко закуца на врата. Опхрвана страхом, она јурну вратима да их отвори. Напољу је стајао неки непознати човек, а иза њега је била бака Ванг Чиу.

Ајаој! Донели су ковчег.

Под крај дана ставили су поклопац. Шан Су је грцала; није могла ока да одвоји од Пао-ерха. Нико се није усуђивао да заувек затвори ковчег. Напослетку је бака Ванг Чиу, пошто је пустила Шан Су да се исплаче колико јој срце жели, одлучно пришла и повела је устрану. У међувремену заклопили су ковчег.

Шан-Су је била измождена, и једва је могла да схвати шта се то догађа око ње. Све оно што је неопходно било је већ урађено. Јуче- су спалили свежањ жртвеног папирног новца, а јутрос су запалили четрдесет и девет свијака погребних записа. Пао-ерха су оденули у његово најлепше рухо. Његове омиљене играчке човечуљак од печене глине, две "дрвене луткине шољице, две мале бочице — стајале су му чело главе. Бака Ванг Чиу одбројала је све на прсте, и проверила је да ништа није пропуштено.

Ланг Пи Ах Ву није никако дошао тога дана. Крчмар је, у име Шан Су, узео под најам два човека да однесу ковчег на гробље, уз награду од сто и десет цента свакоме. Бака Ванг Чиу опет је помогла Шан Су и постарала се да сви буду угошчени. После даће, кад је сунце зашло за брегове, сви су се опростили и Тихо И неупадљиво упутили су се својим домовима,