Наша књижевност

516

пишем некоме писмо (наредбу) у љутини или од љубави и милости спрам некога, па та наредба буде у супротности са Закоником и не по правди ни по прописима законским, судије на такву наредбу да се не обзиру, него да суде и врше како је право.“ Друга његова особина која га ставља испред сличвих закона тога времена јесте готово народни језик којим је писан. Док су народи на западу у својим. законима најчешће употребљавали латински језик, Душанов логофет и одбор који је састављао закон удаљили су се колико су год могли и умели од црквенога језика, да би прописи закона били разумљиви свакоме. Отуда данашњега читаоца задивљује народска чистота текста и јасна синтакса сваке фразе, која се врло приближава народном и данашњем књижевном језику, као што се види из примера У чл. 172: „Всаке судије да суде па законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху царства ми.“ Треће пренмућство је у обичајном праву, које се и овде осећа, као год и раније, у повељама. Као што се види, већ та својства су доказ колико је Законик Душанов израз српског средњовековног духа и тадашње стварности, колико је оригиналан и драгоцен као споменик наше старе културе и феудалнога друштва. Поред њега су били у важности још и Номоканон — Крмчија св. Саве и Синтагмат (законски зборник) Матије Властара, али су то само преводи с грчког, адаптирани за потребе тадашње српске државе и цркве.

Разумљиво је, дакле, што је Српска академија наука узела на се да приликом шесте стогодишњице Душанова законика објасни нашем народу важност овога великог споменика старе српске културе.

То је учињено најпре једном скромном, али укусно и вешто аранжираном изложбом у Уметничком музеју, којом су протумачени Душаново доба и прилике у којима је донет Законик. На њој су изложени најстарији, тзв. Призренски рукопис Законика, страна и домаћа литература о њему, копије

НЕ НА с Х УУ

Књижевност

фресака — портрети Душанов и његове жене Јелене, портрети његове властеле, Душанов новац, Душанова хиландарска повеља из 1348, гипсани отисак надгробне плоче Душанове матере, краљице Теодоре итд. Изложбу допуњује велика мапа Душанове државе и позната композиција Павла Јовановића „Крунисање Душаново“. Сем тога је за посетиоце изложбе приређена и књижица „Прослава шестотините годишњице Душанова Законика 15 и 16 децембра 1949 г.“ коју је уредио у име Академије Вељко Петровић.

Поред изложбе, Академија је приредила и низ предавања. У великој дворани Коларчеве задужбине одржан је 15 децембра свечани скуп целокупне Академије који је отворно претседник Академије А. Белић, а затим су одржали предавања члан Српске академије Јован Радоњић (Међународни положај Србије за владе: пара Душана) и члан Југословенске академије Марко Костренчић (Душанов законик као одраз стварности свога времена). Идућега дана у малом амфитеатру Коларчеве задужбине одржало је своју јавну седницу – Одељење за друштвене науке Српске академије наука на којој су саопштили научне реферате неколики чланови Историскога института: академици Никола Радојчић (Византиско право у Душановом законику) и Георгије Острогорски (Душан и његова властела у борби са Византијом), дописни члан Михаило _ Димић (О Душановој царској титули у схватању савременика) и научни сарадници Илија Синдик (О Душановом законодавству У Грбљу и Паштровићима) и Никола Вучо (Душанов законик и манастирске повеље као извори за проучавање пољопривреде у средњовековној Србији).

Сва ова предавања у проширеном виду биће као студије објављене у нарочитом Зборнику, посвећеном прослави Душанова законика.

Е Д. Б.